IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Porto (1)

To je pre svega mesto hedonizma, istorije i beskrajnih lavirinata stotine uskih stepenica i još užih uličica (kada je reč o širem centru).Čak je i reka Duro uz koju se pruža šetalište kao iz bajke i koja se na izlasku iz starog gradskog jezgra uliva u okean, zapravo vezana na razne načine prethodno pomenutim, najupečatljivijim  odrednicama...

Ko je bio ovde a nije probao najčuveniji portoanski proizvod - vino PORTO - propustio je više od bezbrojnih muzeja, šarene srednjovekovne i barokne arhitekture Ribeire koja od Katedrale vodi do rečne obale (stotinama stepenica i lavirintima uličica), te impozantnih građanskih kuća prekrivenih asuležasima (različitim od lisabonskih utoliko što na njima ne dominiraju fragmenti slika i crteža koji se tek izdaleka sklapaju u celinu) Pravi porto je isključivo crno - tj. crveno! - vino slatkastog ukusa, ali ne preslatko jer se u procesu proizvodnje obogaćuje nekim žestokim pićem (najčešće mekom lozovačom) i vrlo je jako tako da čak i onima, koji su poput mene za života ispili hektolitre vina, na tajanstven način šapuće u jednom trenutku: DOSTA, stani. Može se naručiti svugde ali najbolje je u “Mažestiku” - kafani s početka 20. veka na pešačkom bulevaru Svete Katarine ili u drevnom vinskom podrumu Burmester (čiji je sprat danas muzej vina, proizvodnje istog i vinogradarstva), gde vas već pri samom ulasku lagano opiju stoletna burad veličine od vagona, preko normalnog sedmolitarskog balona pa sve do teglice za džem. Burmester je na drugoj strani Duora koja je za naše prilike većim delom ostala u netaknutoj prirodi, a do njega se stiže preko spratnog mosta Luiša I koji je krajem 19. veka gradila Ajfelova kompanija i koji je funkcionalan na oba sprata za sve vidove saobraćaja (uključujući i šetače).

Dva kulinarska proizvoda čije recepte Porto ljubomorno čuva su Franciskanja ( u prevodu: Mala Francuskinja) i Tripas-kolokvijalni nadimak ovdašnjih stanovnika diljem Iberijskog poluostrva je “tripeirosi”). Franciskanja je gastronomsko remek-delo iako se u lokalnim jelovnicima vodi kao sendvič (uistinu, jedna prepodnevna porcija zasiti vas do noćnih sati!): između dva tosta poređaju se šnitovi kobasice, šunke i pečene govedine, odgore je pečeno jaje a sve to obilato je punjeno topljenim sirom i umočeno u specifičan sos od paradajza i piva. Tripas su, slutiti se da, škembići ali kuvani u komadićima, sa obiljem suvotine kao “prilogom” (najviše kobasice i delovi sušene svinjske butkice), pomešani sa gustim kestenjastim belim pasuljem uz dodatak pirinča koji se obavezno služi u posebnoj porciji. Kada sam već pomenuo kobasice u oba ova gurmanluka, treba reći da one - ovde ih zovu Alheira - za razliku od naših, obavezno sadrže svinjsko, juneće i pileće meso (katkad i zečje), te da su bele boje bile dimljene ili sveže:punoća njihovog ukusa još uvek u sećanju miluje moja nepca. Naravno, Bahalaroš, tj. bakalar na 1000 načina popularan je kao i u čitavoj Portugaliji (iako ga nema u ovdašnjem okeanu već se uvozi). što svedoči da je reč o moreplovcima koji se nisu zadržavali samo na specijalitetima lokalnih vodenih resursa. Najzad, Nata je slatkiš koji je portugalski brend - korpice od hrskavog testa punjene kremom od vanile uz koju kap nekog egzotičnog voćnog soka - ali Porto nudi i njihove slane verizije, najviše sa sirom ili bahalarošom...

E sad, posle ovakvog ića i pića u šetnji Ribeirom svakako prolaziš pored velelepne barokne crkve Svetog Franje (sa jednim od najboljih muzeja sakralne umetnosti koje sam video, skrivenim u njenim katakombama) i imaš izbor:ili da uđeš pod njene zlatnodijamanstke svodove i u duhu ekumenizma pokaješ se zbog svoje grešnosti ili da sedneš na retrotramvaj - ima samo jedan vagon, drveni je - i polako se odvozaš do Alegre, četvrti gde se Duro uliva u okean i gde se može iz gustih zelenih oaza ili sa malih plaža gledati impresivno uranjanje sunca u beskrajne vodene površine.

Koji je bio moj izbor neću otkriti, ali priznajem da sam probao oba pomenuta pa se onda opredelio za treći-četvrti-peti kojima nije falilo dodatnog hedonizma. Zapravo, dovoljno je da slušaš fado koji diskreno peva svaka druga kafanica pa da spokojno utoneš u san... 

Sava Damjanov