REZON:Anatomija srpske destruktivnosti

Što su generacije novije to su gore. Doći će vreme kada će postati tako zle da će obožavati moć; odabraće nasilje, a poštovanje prema dobroti će nestati. Deca će obeščašćivati roditelje, brat će se svađati s bratom. Ovim citatom iz Hesioda, Erih From započinje svoju “Anatomiju ljudske destruktivnosti”. 

Anatomija srpske destruktivnosti povezana je s antikomunizmom i demokratskom revolucijom. U periodu tranzicije nemoral, nevaspitanje, drskost, vulgarnost i bezobrazluk postali su svakodnevica. Ko je bolje i više krao, bivao je veći gospodin. Njihova, nevaspitana deca, s minimumom znanja, ali obučena u insignije konzumerističke moći, uzdigla su se na nivo idola. Pred očima dece poštenih, čestitih ljudi, koja su bila dobri đaci, poštenje je preraslo u bezvrednu imovinu. Kriminal, laž i zločin, prihvaćeni su kao uzvišena društvena vrednost.  

Niko iz opozicije nema pravo da pita zašto se đaci i njihovi roditelji ponašaju kao banda razularenih hulja! Vi ste im to dali! Od 2000. do 2012. izmenjeni su zakoni i pravila koji su to sprečavali! U to vreme uzdigla se kasta advokata, korumpiranih sudija i tužilaca koji su zločin i nasilje učinili nekažnjivim. Vi ste destrukciju društva kroz zakonito bezakonje, uspostavili kao originalni oblik državnog uređenja. 

Koliko puta je menjan Zakon o obrazovanju? Šta smo tim izmenama dobili? Jesu li đaci postali pismeniji i obrazovaniji? Nisu! Naprotiv! Iz godine u godinu znali su sve manje, ali su postajali nasilniji. Jesu li roditelji počeli više da poštuju školu i prosvetne radnike? Ne. Sasvim suprotno. Škola je za njih postala nepotrebna institucija, koja maltretira njihovu decu. Koliko puta smo menjali zakon o porodici? Šta smo tim izmenama postigli? Jesu li roditelji i deca postali povezaniji više nego što su bili pre usvajanja tranzicionih vrednosti? Ne. Postali su udaljeniji. U velikom broju slučajeva, stranci jedni drugima. Koliko puta smo menjali krivični zakonik i zašto? Jesmo li zbog tih izmena postali bolje, tolerantnije, pristojnije društvo. Ne. Desilo se obrnuto. Potonuli smo u varvarstvo.

Ukinuli smo smrtnu i smanjili zatvorske kazne. Je li to smanjilo broj prestupnika? Je li bilo manje ubica, secikesa, razbojnika, nasilnika, silovatelja? Jesu li političari manje krali i pljačkali narod? Nikako. Odrali su mu kožu s leđa. Izvukli su svakom čoveku sve iz džepova, do poslednjeg dinara. Masovna ubistva, narko bande, nasilje nad ženama i nemoćnima upostavljeni su kao neminovna tranziciona anomalija. 

Nabrojte koliko je toga bilo u totalitarnoj Titovoj Jugoslaviji? Koliko je bilo maloletničkog nasilja? Koliko često su ubijali najviše državne zvaničnike? Predsednike vlade, ministre, direktore policije? Jesu li mogli nekažnjeno da rasprodaju firme i imovinu, ili su išli na stroge zatvorske kazne? Je li bilo porodičnih ubistava? Je li bilo masovnih zločina? Jesu li đaci smeli mrko da pogledaju učitelja ili nastavnika? Ni na pamet nije smelo da im padne. Umesto toga poštovali su ih i cenili. Plašili ih se. I trudili se da budu dobri đaci. Da li su roditelji verovali obrazovnom sistemu? Nesporno. Jesu li ljudi koji su srušili Jugoslaviju bili ugnjetavani i poniženi? Ni slučajno. Bili su elita, i kao elita su uništili sve institucije, da bi napravili novi, sebi i svojim robnonovčanim ambicijama podesan sistem. 

Umesto ulaska u idilu demokratije pretvorili smo se u divlju hordu. Svako je otimao šta je hteo. Koliko je hteo. Majke i očevi su ubijali decu. Deca majke i očeve. Sekli su ih kao u holivudskim filmovima i bacali po kontejnerima. Đaci su prerasli u bandite s tašnama koji kinje, tuku i ponižavaju nastavnike i profesore. Kriminalci su postali kontroverzni biznismeni. Prodavci droge najveći investitori, kao Čume, “zemunski klan” i Darko Šarić. Političari lopovi, najugledniji i najmoralniji članovi društva. 

Rečju, Srbi su posle 5. oktobra umesto u obećani raj dospeli u neželjeni pakao. Zašto smo onda sve to radili? Zašto smo menjali sve te zakone? Zašto smo odustajali od svih dobrih rešenja u korist novih, neproverenih pravila? Znam šta ćete reći – zbog Evrope. Da joj budemo bliži. Da se izjednačimo sa hipercivilizovanim državama Zapada. 

Šta je to u istoriji Evrope što jedan broj ljudi nagoni da joj se klanjaju kao božanstvu? Zašto je ona njihov totem? Zašto joj se dive do nivoa tabua? 

Reći će zbog kulture. Zbog umetnosti. Zbog filozofije. A glavni razlog biće im demokratija. 

Kad izbliza pogledamo istoriju, u toj obožavanoj Evropi vođen je najveći broj najsmrtonosnijih ratova na celoj planeti. Na teritoriji Evrope počinjen je najveći broj najmonstruoznijih zločina. U ime evropskih vrednosti izvršen je genocid nad Indijancima u Južnoj i Severnoj Americi. U ime evropske kulture i civilizacije desetkovan je narod Afrike, a brojna afrička plemena i narodi bili su žrtve surovih mučenja i genocida. Konradovo “Srce tame”, opisalo je samo 10 deo stvarnih bestjalnosti koje su civilizovani Evropljani počinili nad afričkim “divljacima”. Ko ne veruje nek otputuje u Afiku. I nek pita autohtono stanovništvo šta misli o Evropi i Evropljanima. Bio sam. U više država. I svuda su rekli isto – Evropljani su najgori nitkovi i zlikovci koji postoje pod nebeskim svodom. 

U ime evropskih i demokratskih vrednosti spaljivani su živi ljudi u Vijetnamu i Kambodži. Neka ih neko pita šta misle o Evropi i Evropljanima? Bio sam. I iz prve ruke znam da nas drže za najgore varvare i zločince koji hodaju planetom. 

Rođenje i mesto rođenja ništa ne znače. Čovek se postaje odgojem i vaspitanjem. From mudro ističe da je stepen ljudske destruktivnosti rastao s razvojem civilizacije. A Nortrop Fraj zaključuje da je destrukcija jedna od odlika ideologije političkog Zapada. Svet bi bio mnogo bolje mesto da ga Evropljani nisu otkrili.

Da bi se izašlo iz ideološkog ćorsokaka u koji smo gurnuti pre 24 godine pod hitno treba pooštriti kazne za sva krivična dela. Zakon o deci i porodici učiniti strožim i lišiti ga individualističkog licemerja. Zakon o obrazovanju vratiti na nivo od pre antibirokratske revolucije. Smanjiti uticaj matrijalističkog robovanja modi i brendovima. Džon Djui ne greši kad kaže da je zahvalnost majka svih vrlina.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću)