TVOJA REČ: DARIJA ARNAUTOVIĆ (19), KLARINETISTKINJA Svaki trud se na kraju isplati

– Sasvim slučajno sam počela da ga sviram, jer kad sam upisivala osnovnu muzičku školu bila sam prva ispod crte na prijemnom, pa su me posle zvali i rekli da mogu da se upišem ako ću da sviram klarinet, saksofon ili trubu – priseća se maturantkinja, koja je završila Osnovnu muzičku školu „Josip Slavenski” kod profesora Darka Davidovića i Srednju muzičku školu „Isidor Bajić” kod rofesora Đura Petea. – Deda mi svira saksofon, pa nisam htela to, kao ni trubu, pa sam se odlučila za klarinet.

Kakav ti je bio prvi osećaj kad si svirala klarinet?

– Do tada nisam imala nikakvih dodirnih tačaka s tim instrumentom, čak ni prvih mesec dana ga nisam svirala, jer sam prvo morala da naučim da dišem. Ali kad sam dobila prvi ton, baš je bio lep osećaj.

Došlo je vreme za Akademiju. Čula sam da ćeš ići u Banjaluku? Što baš tamo?

– Pričala sam sa profesorom Dejanom Trkuljom i to mi je najbolja opcija, a i on je baš divan. Pozvali smo ga, došao je, čuo me, rekao da je zadovoljan. Sad treba da idem na prijemni i eto... Razmišljala sam i o Akademiji u Novom Sadu, ali njihov profesor već ima neke učenike koje želi da primi, tako da ništa od toga.

Nadam se da će ti prijati da se osamostališ i doživiš studentske dane kao svi mi koji smo se zbog studija doselili u Novi Sad...

– Da, malo promena... Mislim da će biti dobro, a i još jedna moja drugarica iz škole će isto ići sa mnom, pa ćemo biti zajedno u domu, tako da mislim da će to biti olakšavajuća okolnost.

Koje bi nastupe ili takmičenja izdvojila?

– Vrlo mi je drago međunarodno takmičenje u Varaždinu, bila sam baš zadovoljna kako sam odsvirala, osvojila sam drugu nagradu. I sad ovaj moj maturski koncert, stvarno je bilo prvi put da sam bez ikakve treme izašla i odsvirala sve, uz male greške, ali nema veze.

Niko nije primetio!

– Da, to niko ne zna. To tako treba... Na tom koncertu sam nastupala sa korepetitorom Duškom Švonjom, to nam je bio ispit, ali u vidu koncerta.

Koliko je trebalo da prođe nastupa da bi na kraju izašla na scenu bez treme?

– Mislila sam da ću je i sada imati, jer je uvek imam, makar malu. Mnogo nastupa je trebalo, eto, sve ove godine. Pomaže mi to što sviram u triju sa Petrom Spasojević na klaviru i Anom Mat koja svira violinu.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Dnevnik (@dnevnik.rs)

A kad kažeš da imaš tremu, na koji način se ona manifestuje? Shvatam da moraš da budeš mirna, ne smeju da ti se tresu ruke i slično.

– Jeste, ne smeju da mi se tresu ruke, a gadno je i kad se znoje. Jednostavno, pre nego što počne nastup, budem nervozna i onda, uz duboko disanje, kažem sebi da će sve biti u redu kao i svaki put što odsviramo.

A šta te sve može omesti u sviranju?

– Nekad i klima uređaj smeta, naročito kad se desi da ispred sale bude toplo, a u sali hladno, ili obrnuto, pa kad se ide tamo–’vamo, pravi se kondez i to ne valja.

Šta se sve nalazi unutar instrumenta pa može da dođe do takvog problema?

– Klarinet je od drveta, ali se napravi vlaga, bude pun vode i to smeta.

Da li te nekad neki deo instrumenta izdao?

– Trska! Vrlo često.

Trska?!

– To je jedan deo koji se stavi na usnik klarineta i pomoću njega se dobija ton. I čista sreća je kakva trska će da mi zapadne, može da bude odlična, može da bude nikakva. To se kupuje i na dvonedeljnom nivou. Kad se kupi instrument, on je kupljen, osim kad ide na servis. A na mesečnom nivou, zavisi koliko trske trošim, a jedna kutija od deset komada je 50 evra, a mogu da valjaju dve, može i sedam, nikad ne znaš.

Kako se to troši?

– To je baš od trske, pa se sviranjem istroši i omekša. A nemam priliku da probam kad kupujem, pa da znam šta uzimam, samo ti prodaju tako upakovano.

Sećam se i kad sam razgovara sa Slavenom Balaćem, pa mi je uvek bio utisak da je klarinet skup instrument! U redu, svaki košta, ali za klarinet ne očekujem da baš toliko košta... To može talentovanu osobu da dovede u situaciju da se ni ne bavi muzikom jer ne može da isfinansira svoj talenat...

– Jeste. Evo, i meni je sad za Akademiju potreban i A–klarinet, a treba i novi... Stvarno ne znam šta je to toliko skupo.

Kako se snalazite vi koji ste uporni?

– Polako, pa skupiće se. Pomogne ko i kako može, bake, deke, profesori...

Verujem da sve to stvara i veću dozu odgovornosti i prema samom klarinetu, ali i prema talentu koji imaš, da nema odustajanja i slično.

– Tako je. Koliko god i ne spavali, gde god bili dan ranije, uvek mora da se ustane i vežba. A i ne mogu tek tako da odlučim da više neću da sviram.

Kakvi su ti, onda, planovi za dalje?

– Prvo da upišem Akademiju, pa da vidim kakve su mi opcije. Imam još mnogo da učim, vežbam... Volela bih da sviram u orkestru, da imam svoj kamerni sastav, a možda i da nastupam solo, ne znam, moram da vidim i razmislim.

Šta najviše voliš da sviraš?

– Zavisi. Trenutno volim Veberove koncerte. Zavisi kakva je kompozicija i da li mi se sviđa.

Neobično je kad mlade tvojih godina čujem da vole klasičnu muziku i Vebera. Ali, da li sviraš i popularnu muziku ili nešto što voliš da slušaš u slobodno vreme?

– Pa, baš metal ne može da se svira na klarinetu, ali mogu popularne pesme, naše eks Ju, narodne. Svirala sam u KUD „Svetozar Marković” dve godine, pa sam tada svirala narodnu muziku.

Sviraš li nešto za svoju dušu?

– Da, naročito što osim klarineta sviram i klavir, koji je obavezan u školi, a za svoju dušu sviram i gitaru. Nju sviram kad želim malo da odmorim od klarineta.

Šta bi rekla mladima, zašto da ne odustaju od svojih snova, uprkos svim preprekama?

– Ne treba da odustaju, zato što se na kraju sve isplati. Ima mnogo uspona i padova. Meni nekad ne ide da nešto odsviram koliko god da pokušavam, ali onda samo klikne i sve dođe na svoje. Dobro se osećam kad znam da sam nešto sama uradila i došla sama do nečega.

Lea Radlovački