TVOJA REČ: NENAD BOGDANOV (30) - STOČAR IZ TOMAŠEVCA Bez subvencija nema posla

Naravno, tada nisu znali dokle će dogurati, tako da sada, kada sve saberu i minimalno šta oduzmu, dolaze do cifre od 65 grla krava, junica, teladi, bikova, i još 70-ak hektara njiva pod lucerkom, pšenicom, ječmom, ražom, kukuruzom i graškom.

- Više sam okrenut stočarstvu, a brat ratarenju - priča nam Nenad, dodajući da se bavi proizvodnjom mleka i tovnih junadi. - Hranu većinom sami proizvodimo, s tim da komponente za koncentrat moramo da kupujemo jer nemamo dovoljno zemlje i za to. Poljoprivreda u našoj porodici je tradicija. Bilo je prekida u jednom trenutku, ali od 2009. smo ponovo aktivno krenuli da pravimo farmu, a 2012. smo brat i ja odlučili da ćemo zaozbiljno da radimo to. Desetak godina kasnije, od dve muzne krave koje nam je deda dao, stigli smo na skoro 40. Liči mi da je uspešno.

Da li si odmalena znao da ćeš se ovim baviti u životu?

- Otkud! Hteo sam da budem oficir, pa mi to nikako nisu dali, a bez roditeljskog potpisa ne može da se upiše. Onda sam završio srednju hemijsku, ali sam od profesorskog poziva odustao zbog sve lošijeg stanja, i onda, kad nam je pokojni deda poklonio dve krave s kojima smo krenuli ponovo, nešto me je jednostavno privuklo štali. Sad sam više u štali nego bilo gde drugde.

To znači da nemaš baš godišnjih odmora, spavanja duže, izlaženja u grad i ne vraćanja kući po dva dana...?

- Može, što da ne može. Ako se dobro organizuješ, sve se može.

 Dobro si vaspitao krave?

- Krave su navikle da rade kako nama odgovara. Ako ne voliš ovaj posao, nemoj njime da se baviš. A ako damo sebi fore da idemo u grad, nije bitno kad ćemo da se vratimo, nego kad krećemo da radimo, pa ćeš stići da se odmoriš tamo negde kad bude pala kiša.

Znači, nije ništa strašno i ništa loše biti mlada osoba koja je odlučila da ostane na selu i da se bavi poljoprivredom!

- Kako može da bude loše? Nemaš direktore iznad sebe, vlasnika preduzeća...

Samo imaš nebo koje je prilično nepredvidivo i ne znaš kako će da zapoveda...

- Sa tim se lako da pomiriti. To je božja volja i spram toga se organizujemo i to je to. Ono što mora da se prihvati da je tako - mora. Jedan prijatelj je rekao da smo mi seljaci rođeni s posebnim genom da se ne nerviramo toliko mnogo oko stvari koje nam uništavaju posao. Ali šta da radimo, ako ćemo da se nerviramo za svaku sitnicu, onda od tog posla nema ništa. Jednostavno, osmeh na lice i nastavljamo dalje.

Da li postoji ipak nešto što te izbaci iz takta u poslu?

- Uuuu... Svakodnevno može svašta nešto da te izbaci iz takta. Primera radi, samo krava kad ti stane na nogu, pa ti ceo dan nije nikakav. Ali prođe i to. Bude mesec-dva kad mi dođe i da prodam sve krave i da se odselim i svašta nešto, a onda udahnem duboko i nastavim dalje.

Jesi li koristio neke subvencije?

- Bez subvencija nema posla, ako pričamo o finansijskom delu. Bez subvencija teško može da se radi. Uzimao sam sve živo što se daje. Ako hoćeš da napreduješ mora novac da stiže sa strane. Podnosimo zahteve za svašta u šta možemo da se uklopimo zbog pravila konkursa. Jer, ume da bude problema i tu se najviše i nerviramo u celoj priči. Kažu da daju za mlade, a onda sitnim slovima napišu da, ako imaš gazdinstvo više od tri godine onda nisi mlad, pa daju za stočarstvo, ali ako imaš više od 30 krava, više nisi na državnom, nego ideš na IPARD a tamo je puj-pik ne važi. Gde uspemo da se uklopimo, tu konkurišemo.

Da li može od čistog posla da se zaradi i profitira? Ne pričam o milionima, ali dovoljno da preživiš godinu.

- Mora da bude. Posao kao posao i bez državnih subvencija mora da bude barem rentabilan, da nisi u minusu. Ta mala zarada koja ostane od posla, plus subvencije, ima prostora da se napreduje. E sada, sve je i stvar shvatanja, ko je šta sebi zacrtao i kome je šta dovoljno za neki minimum. Ako imaš razumne ciljeve, može sasvim fino da se funkcioniše od poljoprivrede i ako prihvatiš da posao traje samo dva sata dnevno. Mora da se napravi osam radnih sati.

Kako komentarišeš stav da mladi treba da hrle u gradove, u inostarnstvo, da jure poslove, kancelarije, pare... Zašto imamo takav odnos da je sve to poželjno, a ostanak na selu nije za pohvalu i podršku?

- Trendovi u državi i uopšte shvatanje ljudi se malo menja u poslednje vreme. Kad pogledate pre 50-60 godina, kad biste pitali čoveka šta želi, rekao bi da želi krov nad glavom, sreću i porodicu pored sebe, a sada kad pitate mlade ljude, prvo će ti reći auto, letovanje i sve ostalo. Želje ljudi su promenjene, a ne same prilike.

Šta ti želiš u životu?

- Nemam pojma! Ali mislim da ne ludim za tim da imam bogatstvo. Lepo je, farma napreduje, sve to stoji, ali ne moram da imam milione na računu. Bitno mi je da svaki dan kad ustanem budem srećan i nasmejan i sve ostalo dolazi samo.

Od krova nad glavom, sreće i porodice - da li si sve ispunio?

- Još uvek nemam svoju porodicu, nisam oženjen, tako da..

Koliko je izazovno pronaći devojku koja je spreman da dođe na selo i posveti se poljoprivredi? Naročito što u svakom selu ima gomila neženja!

- Nismo baš gomila, ali nas ima...

Možete da osnujete neko udruženje... Šalu na stranu, kako rešiti to?

- Sam podatak koliko nas u selu ima, a sigurno preko 50 nas koji smo 25 godina i stariji, dovoljno govori.

 Šta uraditi po tom pitanju, kako rešiti taj problem?

- Mislim da ne postoji sistem kako da se to pitanje reši. Novac taj problem neće rešiti. To se menja tek kad ljudi u svojoj glavi reše problem, kad shvate da ne mora da se živi u gradu. Dotle možete milione davati ali to neće trajno zadržati mladu osobu na selu. Doći će do brakova i dece, ali će neminovno doći i do razvoda.

Koje su prednosti života u manjoj sredini u odnosu na životu u gradu, betonu, buci, smogu...?

- Prednosti, prvo i osnovno, kad god se probudim prvo što čujem su ptice, a druga stvar, ja lično sebe ne mogu da zamislim u gradu. Kad moram da odem nešto do Zrenjanina, nervira me i jedva čekam da se vratim. Takođe, imam svoju hranu i znam šta jedem. Ali taj mir i sigurnost su ono što me drži na selu. A i sam sam svoj gazda!

Šta bi rekao mladima koji se dvoume da li da se posvete poljoprivredi ili da traže budućnost u nekom prosperitetnijem mestu?

- To je već teško pitanje. Ako ne postoji već neka osnova za bavljenje poljoprivredom, jako je nezahvalno reći nekome iz grada: „E sad pokupi svoje kofere i dođi na selo, tu će ti biti lepo”. Neće. Može da ima plasteničić, ali to nije dovoljno. Krenuti od nule su bajke, priče za malu decu. Ako postoji dedovina, neki osnov, onda da. I volja, naravno. Gde god da si, posao mora da ti bude tu negde, u malom mozgu.

Kakva nas budućnost čeka po pitanju poljoprivrede i tehnološkog napretka? Da li će poljoprivreda biti na „klik”?

- I bez telefona poljoprivreda već davno nije toliko težak posao kao što je bila ranije. Mladi u gradu misle da je to crnčenje, znoj, muka živa, ali odavno je tehnologija uzela maha. Kad su krenule tehnološke revolucije, ljudi su se plašili da će nas zameniti mašine. One su tu da nam pomognu, ali je neminovno da će posao raditi jedna osoba, umesto deset ljudi kako je nekad bilo.

 Lea Radlovački