KNJIŽEVNA KRITIKA Zaštititi lice sveta „Samograd”, Saše Nišavića
(Arhiv Vojvodine, Mali Nemo, 2024)
U našoj, kao i u svetskoj poeziji, može se primetiti tendencija koja prati životno i poetsko sazrevanje pesnika: mladalački raspojasani stihovi postaju vremenom isposnički svedeni, prečišćeni od viška reči, stilskih ukrasa, ali i suvišnog emocionalnog naboja. Smisao pesme zgusnut u nekoliko stihova je kao poetski obruč od reči, koji, pažljivo i promišljeno postavljen, istiska iz pesme sve ono što joj ne služi. Mada opasnost od suženja imaginativnog polja ipak postoji, kada je obruč suviše rigidan i čvrst, Saša Nišavić decenijama uspešno odoleva ovoj opasnosti. Svojom novom pesničkom knjigom, Samograd, on ponovo vešto kroti svoju pesničku imaginaciju. Samograd je drevni grad, kamen-grad, i srednjovekovni duhovni i kulturni centar, ali je i samo-grad, onaj moderni, koji naglašava čovekovu samoću u urbanom okruženju. Kamen-reč, međutim, u ovoj knjizi klesana je smireno i strpljivo, sa svešću da je samo tako moguće ozidati hram dugog pesničkog trajanja.
Zbirka je podeljena na pet ciklusa dobro odabranih naslova: „Kroz Goru Crnuˮ, „Salivanje straveˮ, „Ulično okoˮ, „Kroz rešetke svestiˮ i „Šumske jagodeˮ. U prvom ciklusu prolazak kroz zavičajne tamne vilajete obeležen je osetnim susprezanjem jezika, u skladu sa pesmom koja deli naziv ciklusa: „Majka mi drži ruku na ustima / Ne isturaj glavu / Prema provaliji / Ne odazivaj se glasovima / Što dolaze iz bezdanicaˮ. Misao se, dakle, u stihu ne istura suviše, kao ni glava prema provaliji, iako se jaz između čoveka i provalije može premostiti osloncem na veru i nasleđe.
Majčina ruka na ustima ne zauzdava samo pesnički zamah, već i radoznalog dečaka u pesniku, koji u ćutanju osluškuje svoje bližnje, nalik na Stankovićeve božjake. Potencijalno razornu moć jezika pesnik problematizuje kroz „paklen jezikˮ potkazivača, ali i kroz usta nemani – topovske cevi, stalno prisutne opasnosti i straha. Od straha, međutim, ne spasavaju stare vradžbine i salivanje strave, već majčina molitva, što majku čini povlašćenim bićem u Nišavićevoj poeziji, kojem sam Bog predaje nedokučiva znanja.
Strah u ciklusu „Ulično okoˮ postaje, međutim, jezivo stvaran: dok se na magičnom oku „sa ekrana plavogˮ očitava „ružičast životˮ, ulično oko vidi zastrašujuće slike, ne samo groteskne, već i duboko uznemirujuće. Naturalistički obojenim gradskim prizorima, nekada čak grubo ogoljenim u svojoj banalnosti, pesnik suprotstavlja čistotu prirode, ali i skrušenost duhovnog života. Zlo puca kao alka na dečijoj ljuljašci, pod bahatim stokilašem, što pesnik najbolje pokazuje u pesmi „Molitva episkopa Jakovaˮ: „Bože pošalji dosadu […] Na bezbožne Persijance / Što su uperili strele / Na moj narod […] Preumi ih Gospode / Nek se živi i zdravi vrate / Nepoljubljenim nevestamaˮ. Uz čudesnu molbu da se neprijatelj preumi, a ne ozledi, episkop moli za dosadu i mir, što je antiteza težnji blaziranog gradskog čoveka za novim, šokantnim i uzbudljivim.
Promenu tona i smirenje donosi ciklus „Kroz rešetke svestiˮ u nenaslovljenim haikuima, sa rečima koje svetle „poput mrvica zlataˮ. Nišavić ostaje na tragu dominantnih tema vremena, smrti i novog doba: „Imaš li minut da me nazoveš: // Brzo odgovaram / Imam beskrajne minute / Ne znam ko će ih preuzeti / Kad umremˮ. Čovek je u poeziji Saše Nišavića tek „vremešanˮ, dok umetničko delo, kao ranjeni bizon iz Altamire, prkosi vremenu čak 15.000 godina. Nasuprot tome je veštački beskraj telefonskih minuta, ali i autentična žudnja za večnošću, što pesnik, paradoksalno, u poslednjem ciklusu iskazuje kroz divljenje malim i efemernim stvarima. Malim kišobranom pesnikova unuka je „štitila lice ovog svetaˮ, kao što nežna ručica ćerke štiti oca i postaje njegov spasonosni čun. Večnost se, dakle, u poeziji Saše Nišavića dostiže kroz ljubav, molitvu, ali i ovozemaljske, male radosti. Njegove poetske minijature u Samogradu nisu zato nikada skučene u svojoj stihovnoj svedenosti, već pune života i neobične izražajne snage da u malom obuhvate širinu pesnikovog sveta.
Sanja Perić