KNJIŽEVNA KRITIKA Plodovi pesničkog zrenja „Jesenji adađo”, Sunčice Radulović Torbice

Meki suglasnici i muzička odrednica u nazivu nove zbirke poezije Sunčice Radulović Torbice sugerišu otvaranje nežnog poetskog sveta, u kom se zrenju pesničkih ideja pristupa strpljivo i lagano, kao na nekakvoj svečanosti. Tiho dostojanstvo i svečan prizvuk ove poezije ne zatomljuju, međutim, suštinu: u njoj je moguće naći život, kao silnu, pulsirajuću snagu. O tome svedoče već prvi stihovi zbirke, koji potiru naslovnu odrednicu pesme „Fruškogorska pastoralaˮ, nalik na igrivu inverziju žanra i života, pesničke istorije i stvarnosti: „Nije to bila pastorala, / nego jedan trenutak / uramljen u zenituˮ. Svedenost haikua, umeće „uramljivanjaˮ u skladu sa slikarskim motivima u zbirci, i konzerviranje trenutka poput mirisa u bočici, jesu glavne uporišne tačke nove knjige novosadske pesnikinje. Slika na korici iz dela triptiha Šumanovićevih „Beračicaˮ na dobar način spaja ove tačke u vitalizmu, lepoti i snazi tri žene koje ne gledaju jedna u drugu, a sve su predane istom poslu. Tako i autorka svoje lirske junakinje postavlja u različite vremenske i značenjske ravni, ali sa istim zadatkom: da osveste i sebi i čitaocu dignitet sopstvenog bića.  

Zbirka je podeljena u tri ciklusa: „Svitak nebaˮ, „Izrojavanjeˮ i „Božanstvo iz izlogaˮ, pri čemu je prvi najkraći, sa pesmama dominantno ljubavne tematike. Prva pesma predstavlja izlazak „iz gradske vreveˮ na rub šume, u idiličnoj atmosferi jedinstva s prirodom, ali već u narednoj pesmi, „Moje drvoˮ, shvatamo da čežnja za sjedinjenjem neće imati standardni oblik opšteg mesta. Priroda je svedok samovanja i saučesnik u ljubavi, ali ipak samo okvir, poput kulisa za unutrašnju dramu, te o svom drvetu lirska junakinja kazuje bez pretvaranja: „Obično ni ne stignem / da ga bolje osmotrim, / jer sam pod njim / s Tobomˮ. Prisutnost u trenutku, a ne obitavanje u pejzažu, jeste misao vodilja koja autorku usmerava da svoj odnos prema prirodi, ali i prema voljenom čoveku, iskaže neusiljeno i autentično. U tom svetlu moguće je posmatrati i njen odnos prema gradu, koji se opisuje decibelima, rastom divljeg mesa i „crvom grehaˮ, što nije neobično, koliko je ilustrativno za njenu poetiku: suptilno i nenametljivo uspeva izraziti snagu nečega tako prodornog. 

Pesnikinja inovira svoj izraz tako što, u strahu od „natruna suvišnih rečiˮ, kontinuirano preispituje svoje asocijativne puteve, pa njene asocijacije na kulturu, a naročito na slikarstvo, bivaju naposletku oslobođene kulturnog predznaka, kako bi se vratile suštini. Munkov vrisak tako je samo povod za samoprepoznavanje, dok u pesmi znakovitog naslova, „Sve se već desiloˮ, čitamo: „I marama i bore i ruka i hleb, / liče na sliku flamanskih majstora, / a nije, bliska mi jeˮ. To dirljivo: „a nije, bliska mi jeˮ opisuje pesnikinjin odnos prema ženama, koje u Jesenjem adađu, što je posebno važno, imaju svoja imena. To su mati Haritina, majka Danka, Jerina, Isidora, Frida i druge, koje traju u sećanju nepokolebljive, čak i kada ih natkrili senka nemoći, „poput leptiraˮ. Prvi ciklus sav je u znaku leptira, što odgovara lakoći stihova, dok je drugi u znaku pčele, sa redom i merom, što je naročito osetno u antologijskoj pesmi „Zemlja Gospodnjaˮ. U ovoj pesmi, ipak, sem mati Haritine, četiri krhke monahinje sa nebom na plećima nisu imenovane, zato što u vrednosnom poretku Hrama zajedništvo odnosi prevagu nad bilo čim što je lično i individualno. 

Ciklus „Izrojavanjeˮ sa fokusom na bližnje, veru, i porodičnu i nacionalnu tradiciju, najuspeliji je u pesničkoj knjizi Sunčice Radulović Torbice, jer se u likovima predaka i potomaka pasionirano traga za onim što „živo i snažno pulsira u bićuˮ. Tako i stara majčina kutija biva puna života i mirisa cele jedne epohe, obeležene uspravnim, mirnim i dostojanstvenim istrajavanjem. Odgonetajući tajnu „one stare žileˮ, pesnikinja nalazi i žilu kucavicu svoje poezije, koja u Jesenjem adađu kuca spokojno, ali odlučno, u zalog dugog i plodnog pesničkog trajanja. 

Sanja Perić