TVOJA REČ: MILICA RADAKOVIĆ (15), DŽUDISTKINJA ZRENJANINSKOG ODŽK „PROLETER” Ništa ne može da se reši dok ne dođe sve na svoje

Naime, Milica je učenica prvog razreda Zrenjaninske gimnazije, opšti smer, i već dve godine trenira u Džudo klubu „Proleter”. Najpre je počela u fiskultrnoj sali žitištanske osmoletke, pri „Proleterovoj” sekciji, a potom u klubu „Banat” Žitište.

- Nikad nisam gledala džudo, ali kako se brat od jednog druga dugo bavio džudoom, odlučio je da u Žitištu otvori sekciju „Proletera”, pa je mene moj brat odveo na prvi trening i tako sam ostala. Jako mi se svidelo, najviše pokreti.

Jesi li mogla da zamisliš da ćeš tako brzo ostvariti uspehe u džudou?

– Nisam, iskreno. Kad sam bila mala, nisam baš bila sportski tip, bila sam krupnija. Posle dugo vremena se isplatilo.

Pre dve godine sam radila intervju s Aleksandrom Rapaić, takođe iz Žitišta, a koja je uspešna u kik boksu. Onda sam shvatila koliko se devojaka iz tog mesta bavi borilačkim veštinama i to uspešno! Šta se ođednom desilo? U moje vreme za cure je bila odbojka, karate i folklor...

– Ne znam. Kik boks postoji već duže, a karate je sad u Karađorđevu, dok je džudo ovde počeo 2015. godine.

Kakav je osećaj kad pobediš, a kakav je kad ti pobeda ipak izmakne?

– Ranije, kad bih pobedila, nisam razmišljala o tome kako sam uradila meč, već mi je bilo bitno samo da sam pobedila. Sad više razmišljam o tome kako sam se borila i nije mi toliko do pobede, koliko do toga kako ću je odraditi. Budem zadovoljnija sa nekim mečevima koje izgubim ali ih odradim dobro, nego sa nekim koje pobedim, ali uradim užasno.

Znači, sazrela si trenirajući džudo. Šta si sve naučila, ne samo kad je reč o tehnici, već o sebi kao osobi?

– Shvatila sam da treba imati dosta strpljenja u svemu, jer mi na džudou vežbamo jedan pokret do besvesti. Ponovimo ga sto puta na treningu i tako svaki dan. Najviše strpljenja i da ne treba potcenjivati protivnika.

Koliko si, generalno, sad strpljiva u životu i koliko ti znači što umeš da se iskontrolišeš u određenim situacijama?

– Dosta. Mada, ima i momenata kada nisam toliko strpljiva u životu koliko na treningu. Što se tiče nekih situacija jesam, jer ništa ne može da se reši dok ne dođe sve na svoje.

Kako te doživljava okolina? Devojka koja se uspešno bavi borilačkom veštinom...

– Ima dosta komentara koji su simpatični, ali me i nereviraju, kako sam ja fizički jača od svih i slično.

Koliko ti znači to što si jaka, da li se osećaš sigurnije kad noću ideš ulicama grada?

– Pomaže mi malo, ali ništa to nije presudno. Nikad se sto posto ne osećam bezbedno.

Budući da živiš u Zrenjaninu, odvojena od svojih, koliko ti to pomaže da se osamostališ i nekako brže odrasteš?

– Svakako mi dosta pomaže. Nisam mogla da zamislim da ću da se tako odvojim od svojih. Očekivala sam da ću uspeti sve da uskladim sa školom, ali kada je krenulo putovanje u srednju, videla sam da to ne ide, pogotovo što treba više vremena posvetiti treningu jer smo stariji. Kad sam prešla u grad, značilo mi je što se tiče treninga, pa sam krenula i sa personalnim treninzima, pored džudo treninga.

Koliko je naporno izgurati sve treninge?

– Džudo treniram svaki dan, od ponedeljka do petka, a u teretanu idem triput nedeljno. Jako je teško. Imala sam momente kad mi se više nije treniralo, baš sam imala daun. Trener Nikola Savatović me je motivisao da ne odustanem, najviše se trudio i pričao sa mnom. Imamo dobar odnos i sa njim sam i počela da treniram, dakle, pre skoro deset godina.

Šta bi rekla deci, zašto da treniraju džudo?

– Zato što će steći nova prijateljstva koja traju, a i džudo je genralno jako dobar sport, proglašen je za najbolji sport za razvoj motorike kod dece. Dobra je podloga i osnova za svaki drugi sport.

L. Radlovački