ТВОЈА РЕЧ: МИЛИЦА РАДАКОВИЋ (15), ЏУДИСТКИЊА ЗРЕЊАНИНСКОГ ОЏК „ПРОЛЕТЕР” Ништа не може да се реши док не дође све на своје

Наиме, Милица је ученица првог разреда Зрењанинске гимназије, општи смер, и већ две године тренира у Џудо клубу „Пролетер”. Најпре је почела у фискултрној сали житиштанске осмолетке, при „Пролетеровој” секцији, а потом у клубу „Банат” Житиште.

- Никад нисам гледала џудо, али како се брат од једног друга дуго бавио џудоом, одлучио је да у Житишту отвори секцију „Пролетера”, па је мене мој брат одвео на први тренинг и тако сам остала. Јако ми се свидело, највише покрети.

Јеси ли могла да замислиш да ћеш тако брзо остварити успехе у џудоу?

– Нисам, искрено. Кад сам била мала, нисам баш била спортски тип, била сам крупнија. После дуго времена се исплатило.

Пре две године сам радила интервју с Александром Рапаић, такође из Житишта, а која је успешна у кик боксу. Онда сам схватила колико се девојака из тог места бави борилачким вештинама и то успешно! Шта се ођедном десило? У моје време за цуре је била одбојка, карате и фолклор...

– Не знам. Кик бокс постоји већ дуже, а карате је сад у Карађорђеву, док је џудо овде почео 2015. године.

Какав је осећај кад победиш, а какав је кад ти победа ипак измакне?

– Раније, кад бих победила, нисам размишљала о томе како сам урадила меч, већ ми је било битно само да сам победила. Сад више размишљам о томе како сам се борила и није ми толико до победе, колико до тога како ћу је одрадити. Будем задовољнија са неким мечевима које изгубим али их одрадим добро, него са неким које победим, али урадим ужасно.

Значи, сазрела си тренирајући џудо. Шта си све научила, не само кад је реч о техници, већ о себи као особи?

– Схватила сам да треба имати доста стрпљења у свему, јер ми на џудоу вежбамо један покрет до бесвести. Поновимо га сто пута на тренингу и тако сваки дан. Највише стрпљења и да не треба потцењивати противника.

Колико си, генерално, сад стрпљива у животу и колико ти значи што умеш да се исконтролишеш у одређеним ситуацијама?

– Доста. Мада, има и момената када нисам толико стрпљива у животу колико на тренингу. Што се тиче неких ситуација јесам, јер ништа не може да се реши док не дође све на своје.

Како те доживљава околина? Девојка која се успешно бави борилачком вештином...

– Има доста коментара који су симпатични, али ме и неревирају, како сам ја физички јача од свих и слично.

Колико ти значи то што си јака, да ли се осећаш сигурније кад ноћу идеш улицама града?

– Помаже ми мало, али ништа то није пресудно. Никад се сто посто не осећам безбедно.

Будући да живиш у Зрењанину, одвојена од својих, колико ти то помаже да се осамосталиш и некако брже одрастеш?

– Свакако ми доста помаже. Нисам могла да замислим да ћу да се тако одвојим од својих. Очекивала сам да ћу успети све да ускладим са школом, али када је кренуло путовање у средњу, видела сам да то не иде, поготово што треба више времена посветити тренингу јер смо старији. Кад сам прешла у град, значило ми је што се тиче тренинга, па сам кренула и са персоналним тренинзима, поред џудо тренинга.

Колико је напорно изгурати све тренинге?

– Џудо тренирам сваки дан, од понедељка до петка, а у теретану идем трипут недељно. Јако је тешко. Имала сам моменте кад ми се више није тренирало, баш сам имала даун. Тренер Никола Саватовић ме је мотивисао да не одустанем, највише се трудио и причао са мном. Имамо добар однос и са њим сам и почела да тренирам, дакле, пре скоро десет година.

Шта би рекла деци, зашто да тренирају џудо?

– Зато што ће стећи нова пријатељства која трају, а и џудо је генрално јако добар спорт, проглашен је за најбољи спорт за развој моторике код деце. Добра је подлога и основа за сваки други спорт.

Л. Радловачки