POZORIŠNI PUTOPISI Putovanje do Mire i Ateljea 212
Ove godine navršava se sto godina od rođenja Mire Trailović. Ko beše Mira Trailović, pitaće se mlađi čitaoci. Aha – prisetiće se neki – to je žena iz predstave M.I.R.A. Andraša Urbana, jedne od njegovih – mislim – najuzbudljivijih i najtačnijih surovo oštrih analiza našeg teatarskog života i ovdašnjih pozorištnika, a otuda i svih nas. Da – glasi odgovor – Trailovićka je junakinja Urbanove predstave. No, ko je još M. T?
Najmoćnija je to žena domaćeg pozorišta svih vremena, od Joakima Vujića do danas, stožer Ateljea 212 u doba kad je ovaj teatar bio perjanica evropske teatarske avangarde, rediteljka Geteovog „Fausta” kojim je Atelje otvoren, s Jovanom Ćirilovim je osnovala Bitef, naprslinu u Gvozdenoj zavesi koja je tada delila Zapad od Istoka i festivala koji je inaugurisao ono što određujemo pojmom kulturna diplomatija. No bila je to i žena koja je vešto plivala vodama kojima su gazdovali muškarci, sjajno je govorila i one strane jezike koje nije znala, bila na ti s čelnicima Saveza komunista i unuka dvorske dame kraljice Natalije, prva direktorka Bitef teatra i umetnička direktorka Teatra nacija u Nansiju… A eto, danas bi bila zaboravljena da nema Andraševe predstave u Bitef teatru, davne izložbe u CzKD i knjige Feliksa Pašića „Gospođa iz velikog sveta” (Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2006).
No, kako sam ja doputovao do M. T? Preko veze, razume se. Kao mlad pozorišni početnik želeo sam da vidim kako nastaju pozorišne predstave. Već sam odgledao proces proba u Narodnom pozorištu kada sam čuo da u Ateljeu, na velikoj sceni (koja sad nosi Trailovićkino ime) počinju probe „Dekamerona 81”, u režiji Roberta Ćulija, dok će u „Podrumu“ (danas nazvana po Petru Kralju), Ljubomir Muci Draškić režirati Havelove jednočinke „Vernisaž” i „Audijencija”. Za prisustvo probama valjalo je dobiti Mirinu dozvolu, a tu je već bila neophodna protekcija. Obezbedili su mi je Marica Stevanović Stojšin, Muharem Pervić i Buca Mirković i – Mira mi je zakazala sastanak. Htela je, logično, da upozna osobu koju će pustiti u svoju Kuću.
U naznačeno vreme nacrtao sam se na portirnici Ateljea i bio sproveden do „golubarnika“, Mirine kancelarije na poslednjem spratu (lifta nema). Bio sam tačan, ali sam morao da sačekam na prijem. A onda mi sekretarica reče da uđem. I ušao sam. Mira je sedela za pisaćim stolom, na sebi je imala pepito kostim i svilenu ešarpu. Frizura besprekorna. Kao i uvek – elegantna. Ustala je, pružila mi ruku i odmah započela istragu.
„Vi ste…?“. Kažem ko sam, šta sam i zašto sam došao. „Ko su vam roditelji?“ Odgovorim. „Lekari!? Koje specijalizacije?! I na ovo pitanjem odgovaram, ali nedovoljno precizno. Zato sledi pitanje: „Gde rade?“. Kažem. „Lepo. A šta ćete vi onda u pozorištu?“ (Ovo nije bilo pitanje, pre provokacija.) Pokušavam da objasnim, ali osećam da u odgovoru ima mnogo više mladalačke nevinosti i naivnosti no ozbiljnosti koja će mi, kako sam se nadao, otvoriti neprobojna Ateljeova vrata koja nepokolebljivo kerberski čuva gromadna žena čiji pogled me rendgentski skrozira. I, naravno, da će prepoznati moju amatersku nestručnost pa čak, možda, i neozbiljnost koja će me dezavuisati. Mira, međutim, nastavlja ispitivanje.
U jednom času iz daleke dubine (podozrevam iz prizemlja i slavnog Ateljeovog bifea), do mene (nas) dopire vika. Neko se, evidentno dobro pripit, penje uz basamake i oštrim tonom galami. Čujem (čujemo): „Sve ću u lice reći toj…. Majku ću joj… Neće ona više mene…“
Gospođa Trailović ne menja izraz lica i ton, pribrano me gleda i, čini mi se, sluša. Postavlja novi set pitanja: od kada odlazim u pozorište, šta mislim o repertoaru njenog Ateljea, a šta o predstavama Jugoslovenskog dramskog (znam za jadac, pa ovi moji odgori nisu nevino-naivni), čime zapravo želim da se bavim u teatru…
No, ona vika je sve bliža. I glasnija. Pijani vikač je pred vratima kancelarije, a od upada ga još jedino dele očajnički napori sekretarice koja (uzaludno šapatom) pokušava da ga urazumi. Tada Mira ustaje i, neskidajući pogled s mene, zateže peševe svog žaketa. S obe ruke se oslanja o sto baš u času kada se otvoriše vrata i kancelariju upade pijanac. Tek tad direktorka Pozorišta i rediteljka diže pogled ka nasilniku i najljubaznijim tonom, brižno kaže: „Dobar dan, dragi, kako ste, šta mogu da učinim za vas?“
Iza sebe – jer leđima sam okrenut vratima i ne usuđujem se da se osvrnem – čuh dug i bolan muški uzdah (praćen izvinjavajućim frazama sekretarice), a zatim i mrmljanje koje je, napokon, artikulisano rečima: „Ovaj… oprostite… ja… ne znam… eto…“ „Dobro, mili moj, razgovaraćemo drugi put. Sada sam na važnom sastanku“. Vrata se zatvoriše, Trailovićka sede, pogleda me nežno, s razumevanjem i mirno reče: „Gde smo stali… A da, roditelji su vam lekari, a vi bi da pišete o pozorištu. Lepo…“
Tako sam ušao u Atelje. Dalje me je kroz „lavirinte“ između proba dve predstave vodio divni Saša Gruden. Mnogo sam tada naučio, shvatio da predstave nastaju na mnogo načina, no i da svi ti procesi, ma koliko međusobno različiti, mogu rezultirati odličnim predstavama. Jer i „Dekameron 81” i „Audijencija” i „Vernisaž” su, svaka na svoj način, bile odlične.
Učio sam, naravno, i docnije, ali sam nakon mnogo godina, kada sam vodio pozorište, shvatio da me je Trailovićka onomad naučila kako se treba ponašati na direktorskom mestu.
Znali mi za nju danas ili ne, kako god je ko pamtio, Mira Trailović je i te kako još uvek živa u našem pozorišnom životu. I zato, srećan Vam rođendan, gospođo Trailović!
Aleksandar Milosavljević
