POZORIŠNI PUTOPISI U Skoplju pre Prilepa

Pevajući, dakle, o zemlji „gđe vječno sunce sja“ Dado je mislio na deo naše tadašnje (zajedničke) domovine. Pošto sam i inače sklon da umetnost tumačim iz nje same, što će reći kriterijumima koji se nahode u umetničkom delu, ipak verujem da suština Topićeve Makedonije nije toliko u tekstu pesme – srećom zaista divnih stihova – koliko u njenoj melodiji i ritmu tipičnom baš za makedonsko podneblje. Od toga je, verujem, Dado krenuo, tekst je naknadno smislio. Sada, dok vozim kroz Republiku Severna Makedonija ka Prilepu, u ušima mi ođekuje ova pesma, a njen intenzivni, žestoki ritam iz mog mozga na površinu sećanja izvlači jedan po jedan stih: „Tamo gđe vječno sunce sja / tamo je Makedonija...“.

Nevolja je, ispostaviće se, što je na putu do Prilepa trebalo da svratim u Skoplje, da se tamo sretnem s Katerinom Kocevskom, glumicom, rediteljkom, prevo- diocem, nekadašnjom direktorkom skopskog Dramskog teatra i umetničkom dirktorkom i selektorkom festivala makedonskog nacionalnog „Vojdan Černodrinski“ u Prilepu. Zajedno treba da nastavimo put Prilepa. Samo po sebi sve to nije nevolja, naprotiv, ali problem nastaje kada sam na granici Srbije s Makedonijom, zaprepašćen, shvatio da GPS uređaj u mom autu ima, između ostalog, mape Dominikanske Republike, Gvineje Bisao, Indonezije... ali ne i Makedonije. Ja, naime, nemam vodiča kroz Skoplje. A petak je, upravo je prošlo 15 časova i nije mi neophodno beogradsko ili novosadsko iskustvo da bih shvatio da me u glavnom gradu Severne Makedonije čeka saobraćajni haos, da ja, bez obzira na to koliko puta u Skoplju boravio kao pešak, sada apsolutno nemam pojma kuda mi valja da vozim, te da će moje inostrane tablice u najmanju ruku provocirati nervozu svakog kome se usred gužve budem obratio za pomoć.

I zaista, u Skoplju me je sačekao saobraćajni kolaps. Ali i Skopljanci! 

Usred zakrčene ulice zaustavljam auto i pitam ženu koja na stanici čeka autobus gde je Dramski. Sledi (od reči do reči) odgovor: „Dramski? Ja radim u Makedonskom narodnom teatru. Jel idete kod Katerine Kocevske?“. Potvrdno klimnuh glavom, a ona mi objašnjava kuda da vozim. Nedugo zatim opet se gubim i ponovo od prolaznika tražim pomoć... I tako nekoliko puta. Nikog od onih koje sam zaustavio nije pretpostavio da idem kod Katerine, ali su mi zato SVI odreda strpljivo pokazivali put.

Svaki put sam, uz srdačan osmeh, dobijao detaljna uputstva; niko me nije popreko pogledao, niko od vozača iz okolnih automobila (kojima sam zakrčio put) nije pritiskao trubu, niko me nije psovao, svaki prolaznik je odavao utisak da izgara od želje da me usmeri na pravi put, a vozač crvenog „stokeca“ mi reče da skrenem u treću ulicu levo, no pošto je naknadno shvatio da su u njoj radovi, manijački se za mnom probijao kroz saobraćajni haos, besomučno mi ablendovao, da bi me na koncu sustigao i dao novu, sada tačnu direktivu.

Čudo jedno kakav svet! I njima je, kao i recimo Beograđanima ili Novosađanima, petkom u pola četiri popodne svega preko glave, i oni bi da što pre stignu kući i uz klima-uređaj se spasu vreline dana (35 stepeni Celzijusa), i njih bi trebalo da iznervira stranac koji poput bezglave muve komplikuje i onako komplikovanu saobraćajnu situaciju... Pa ipak... Skopljanci se ne ponašaju kao... ovi naši.

Sada, međutim, nije bilo zadržavanja u Skoplju. Otpali su, dakle, obilazak centra, Stare skopske čaršije i predivnoj Debar mali (kroz koju sam se nekada šetao sa Goranom Stefanovskim, Žagom Mićunovićem i Milivojem Mlađenovićem, a poseban oblizak njenih znamenitosti obećao mi je i Dejan Dukovski). Posebno mi je bilo žao što nisam imao kad da makar skoknem do debarmalske kafane „Idadija“. Ne sećam se više ko mi je ovu kafansku znamenitost preporučio, ali vrlo dobro pamtim da mi je, uz preporuku, naglasio da idem u „Idadiju“ levo. Mislio sam tada da je to šala. Kada sam se prvi sledeći put našao u Skoplju, na hotelskoj recepciji sam se raspitao gde je „Idadija“. Recepcioner mi je odgovorio: „U Debar mali, ali idite u onu levo“. Sada sam već bio zbunjen. Uzeh taksi i rekoh vozaču gde želim da me odveze. Pogledao me je značajno i rekao: „Naravno, vozim te u Idadiju levo“. Tada pomislih da sam „žrtva“ dobro planirane skrivene kamere. Stigoh u Debar malu, taksi stade i ja izađoh na ulicu, odmeh ispred „Idadije“. Kad tamo, zaista, vrata uz vrata dve kafane, a iznad svake tabla sa natpisom „Idadija“. Uđoh, razume se, u onu levo, osvrćući se da vidim odakle me (eventualna) kamera snima. Fantastična je „Idadija“ (levo), a kada sam se pomalo odomaćio upitah kelnera da mi razreši enigmu – dve kafane, jedna do druge, istog imena. Priča je tipično balkanska: otac je sinovima ostavio kafanu „Idadija“ oni su je ispočetka složno vodili, a onda su se posvađali, podigli zid posred kafane i svaki od njih je zadržao prvobitno ime. Vremenom je ona levo stekla bolji glas. (Ovih dana mi neko reče da je famozni zid srušen i da sada postoji samo jedna „Idadija“.

Elem, ovog puta moram da „preskočim“ skopske kafane, jer Katerina i ja moramo dalje. U Prilep. 

Aleksandar Milosavljević