Ne moraju baš svi (romano)pisci da imaju tako moćnu viziju i da im se potrefe Alisa iza ogledala (Kerol), Doroti odneta uraganom u zemlju čarobnjaka iz Oza (Frenk Baum), ne moraju baš svi da osmisle “decu ponoći” (Ruždi), ili Makondo u kome sto godina pada kiša, a jata leptira uznose Remedios (Markes) ali, i da bi postojali jedan Đoković ili Federer mora da postoji bar stotinu vrhunskih, savršenih tenisera, da bismo imali Ajfelov toranj moraju pre toga da budu izgrađene stotine sjajnih građevina, da budu islikane stotine stotine malih remek-dela da bismo dobili, na primer, “Krik” Edvarda Munka. Da bi postojalo onih par vrhunskih, nemerljivih majstora pisanja, mora da postoje na stotine onih gotovo savršenih.
