Не морају баш сви (романо)писци да имају тако моћну визију и да им се потрефе Алиса иза огледала (Керол), Дороти однета ураганом у земљу чаробњака из Оза (Френк Баум), не морају баш сви да осмисле “децу поноћи” (Ружди), или Макондо у коме сто година пада киша, а јата лептира узносе Ремедиос (Маркес) али, и да би постојали један Ђоковић или Федерер мора да постоји бар стотину врхунских, савршених тенисера, да бисмо имали Ајфелов торањ морају пре тога да буду изграђене стотине сјајних грађевина, да буду исликане стотине стотине малих ремек-дела да бисмо добили, на пример, “Крик” Едварда Мунка. Да би постојало оних пар врхунских, немерљивих мајстора писања, мора да постоје на стотине оних готово савршених.
