IZ PIŠČEVE BELEŽNICE: Tasos (1)

***

Beležim prvo čudo, galebove koji lete uz bok trajekta. More je boje petroleja, galebovi su boje morske pene. Nikad ih nisam videla toliko, ni tako slobodne među ljudima. Navikli su da uzimaju hranu iz ruke ili da je otimaju – kifle, sendviče, čak i grisine. Stoje na ogradi, proleću nisko nad glavama. Ženi na klupi do mene jedan je krilom prošao kroz kosu. Mislim na Bodlerovu pesmu. Kad ne lete liče na karikirane golubove. Kljun im je veštičji nokat, noge sasušeni cvetovi bundeve. U vazduhu su bučni kao ćurke, na vodi tihi kao brodići od papira. Kad uzlete, brodići se rasklope u zmajeve.

***

Na bregu pored Potosa sunce mi greje potiljak. Na vrhu brega je crkvica, mala poput moje sobe na Tasosu. Krov joj je od kamenih ploča, mogla bih ga dohvatiti rukom. Zaključana je. Ključ visi o klinu iznad vrata. Zašto je onda zaključana? Zaključana je jer je dragocena. Otključana, izgledala bi napušteno. Ključ nad vratima je znak vere u ljudsku dobrotu. Ipak ne ulazim. Obilazim oko belih zidova. Na jednom je prozor. U prozoru je Hrist. 

***

Maj je. Dan počinje u osinjaku bušilica i brusilica. Vetar raznosi miris sandolina. Moja sveže asfaltirana ulica izgleda orošeno. Na šetalištu ka Limenariji bager radi u obe smene. Pripreme za sezonu deluju kao večito jutro.

Iz dana u dan smanjuje se slobodna površina peska gde se može raširiti peškir. Sunce je besplatno, more je besplatno, ali plaža sve manje. Dvojica kopaju duboke rupe u pesku i pobadaju drvene stubove – Rusoove kočiće. Onaj ko je prvi obeležio parče zemlje učinio je nesreću čovečanstvu. Uskoro će ih zasvoditi suknje od suve trske.

U blizini, vlasnik apartmana začešljava deo plaže grabuljom. Zatim zalazi u more i tamo nastavlja svoj čudni posao. 

Posmatram ženu na keju od mermernih santi. Sa širokim šeširom, u dugoj haljini, ocrtana je kao jedrenjak na horizontu. Osmehujem se petparačkoj sreći. Ona sam. Svi smo ona. Žena na keju je priča koju svako sa obale ume da pročita.

***

Ustala sam i krenula ka šetalištu. U susret su mi išle dve žene i čavrljale na nemačkom. Pomislila sam kako su za pet minuta propustile čudo. Bilo bi nemoguće prepričati im. Ali u sebi, nastavila sam da pokušavam.

Taj mali lepi događaj jutros na plaži. Sedela sam na ležaljci i gledala u spoj dve plave. Najednom horizont se nabrao. Zaličio je na niz šiljatouhih talasića kakve crtaju deca. Pojavljivali su se i nestajali. Onda su se nakupili galebovi, čitav oblak krila i kričanja. Sletali su i uzletali. Zatim je scena krenula ka meni. Sve jasnije su se videli delfini kako izranjaju. Bleskali su leđnim perajima kao zastavicama. Čovek pored mene je rekao we’re lucky. 

Trajalo je. Ljudi na plaži su prekinuli ono što su radili – trčanje, češljanje peska, vežbanje joge – i svi ćutke gledali u istom smeru. Ličilo je na obred kojem prisutvujemo kao odabrani srećnici. Onda je scena počela da se odmiče. Prvo su nestali delfini, potom se raspršio oblak galebova. Konac između dva sveta se zategao. 

Tatjana Janković