PRIČE O KNJIGAMA Kako oživeti pregaženog jelena?
Osim bizarnih, manje više stupidnih pitanja, koja su toliko besmislena da svoju logiku pronalaze u duhovitoj lascivnosti novih generacija koje se smenjuju u brzom toku još bržeg zasićenja, baš kao što je i svemogućem Internetu jedini način opstanka radikalna promena saznanja iz sekunda u sekund – ukoliko je sekunda još uvek dovoljna brza jedinica vremena koja omogućava opstanak Mreže? – povremeno se pojavljuju i “ozbiljnija” pitanja, a zapravo samo pokrivala koja služe, nažalost, da se popuni neka od kraćih iznuđenih pauza.
Dakle, pitanja čija je relevantnost upitna - koja i nisu postojala u trenutku postavljanja? - mogla su da glase: kako ubiti taštu i ne otići u zatvor, kako opljačkati banku a ostati slobodan, kako ubiti lava iz daleka, kako se razvesti, a da se žena ne naljuti, kako oživeti jelena kog je udario auto, a pitanje kome je vreme isteklo svakako je i ono koje su to knjige koje bi svako od nas trebalo da pročita? Do jednog od mogućih odgovora možda bi moglo da se stigne zahvaljujući baš dokonim istreživačima Mreže (Novi Internet filozofi) koji, osim što znaju da čitaju, osećaju bar malo naklonosti prema strasti čitanje, pa onda love kritike i recenzije, istražuju sajtove klubova književnika i čitalaca, knjižara ili popise školske lektire.
Šta je to snagom reči menjalo ili još menja pogled na svet, a da nije (samo) “dosadna” klasika – Biblija, Homer ili Vergilije i Ovidije, “razni” Apuleji, Rablei, Dantei, Šekspiri i slično - koja nam uglavnom, većini, služi kao pokriće da smo načitani, obrazovani, pametni? Jedna od lista kojom nas zatrpava Mreža uvek gladna informacija mogla bi da glasi: “Proces“ Franca Kafke, “Plači, voljena zemljo“ Alana Patona, “Mali bogovi“ Teri Pračeta, “Lolita“ Vladimira Nabokova, “1984“ Džorya Orvela, “Ne daj mi nikada da odem“ Kazua Išigure, “Stvari se raspadaju“ Činua Ačebe, “Gospodar prstenova“ DŽ.R.R. Tolkina, “Gospođa Bovari“ Gistava Flobera, “Duga šetnja do slobode“ Nelsona Mandele, “Orkanski visovi“ Emili Bronte, “Mali princ“ Antoana de Sent Egziperija, “Hladnokrvno ubistvo“ Trumana Kapotea, “Više priča o neočekivanom“ Roalda Dala, “Američki psiho“ Breta Istona Elisa, “Školice“ Hulija Kortasara, “Ana Karenjina“ Lava Tolstoja, “Šerlok Holms“ Artura Konana Dojla, “Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa...
U stotinama hiljada (milionima?) knjiga koje su napisane i objavljene, ovaj izbor je naravno (ne)objektivan. Baš kao što bi bio i onaj u kojem bi bili pridodati drugi, možda bitniji favoriti za večnost: “Izgubljen u kući smeha” Džona Barta, “Na reci kod Dve ptice” Flena O’Brajena, “Nikadođija” i “Američki bogovi” Nila Gejmena, “Hazarski rečnik” Milorada Pavića, “Solaris” Stanislava Lema, “Ubik” i “Čovek u visokom dvorcu” Filipa K. Dika, “Tragalac za zlatom” Gistava Le Klezia, “Lučke vesti” Eni Pru, “Zovem se Lusi Barton” Elizabet Straut, “Sjaj žene” Romena Garija... Imate li i vi da dodate par svojih najbitnijih knjiga? Pa i treba da imate! Sve je to, priznajmo, bla – bla naklapanje tipa što se babi zbilo – a gde je tu deda? - bez dogovorene vrednosne metode, bez unutrašnje logike, zasnovanoj na “čuvenoj” hijerarhijskoj lestvici gotovo slučajno odabranog kriterijuma “sviđa mi se”.
Dakle, pitanje kome je već u ovom trenutku, dok ga čitate, isteklo vreme za relevantan odgovor, glasilo je, “kako oživeti pregaženog jelena”. Iracionalno? Nebitno? Čim je postavljeno, da se pretpostaviti da upućuje na opstanak vrste, a to je već dramatično. Obećava, ili bolje zlosluti, ne samo na nivou metafore, da će Biti.
Kada su u pitanju knjige, spiskovi i liste se mogu nametati kao imperativ u vremenima kada im ističe rok (trajanja). Jer i do smrti knjige se stiže pojedinačno, a ne samo u apokalipsi koja je usledila nakon paljevine Aleksandrijske biblioteke ili u ludilu kineskog cara što je uništavao knjige želeći da istorija i vreme počne iznova, od njega. Ili u vreme kada su nacisti knjige baš uspešno spaljivali na partijskim lomačama frenetičnog zanosa i mržnje.
Važno je, ma kako zvučalo bizarno, znati kako oživeti pregaženog jelena. Moglo bi da se desi i da je od presudne važnosti znati odgovor na pitanje kako oživeti “pregaženu” knjigu. Moguće je, rekli bi pesimisti, da se odgovor već nameće, koliko u relativno bliskoj budućnosti.
Jelen – šta je to? Knjiga? Nikad čuo!
Đorđe Pisarev
