U SANU PROMOVISANA SABRANA DELA AKADEMIKA MIRA VUKSANOVIĆA Tamo gde nema praznine, ni reči-ćoraka

U dvadeset tomova, u dva kola, sabrani su Vuksanovićevi romani, pripovetke, poeme, putopisni dnevnici, besede, ogledi, portreti, eseji, autopoetička i autobiografska kazivanja, rečnik manje poznatih reči, a tu je i bibliografija.

Po rečima dr Mine M. Đurić, profesora na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ocenila je da u Vuksanovićevim knjigama Reč nije samo junak već i lirsko-meditativni sagovornik, drugo dnevničko ja, sabiralište izuzetnog iskustva, uobličenog u bravurama enciklopedijske strukture, „svesebica”, kod koje dominiraju objektivnost i pravičnost u tekstu, kojima se nezadrživo i uvek teži. „Tomovi pred nama ukazuju na autopoetičko nastojanje da tekst poput otvorene knjige pruži mogućnosti da se svakom istraživanom pitanju upriliči i buduće čitanje nad čitanjima. Preuzimajući Andrićev moto da je rad jedino što čovek može da suprotstavi svom nepoznatom udesu, u neprekidnoj težnji da se uvek i nezaustavno ide ka oplemenjujućoj ideji andrićevskog Večitog kalendara maternjeg jezika, u kome je 1973. godine zabeleženo 574 reči, i gde je posebno lepo predstavljen pridev beo, Vuksanović upravo vidi beočug svereči koji univerzalno slika svaki dan brojčanika naših bivanja, u refleksiji svih vekova, a koji je pak i istovremena pobeda nad inflacijom reči, tamo gde nema praznine ni reči-ćoraka”, ukazala je prof. dr Mina Đurić.

Njen kolega prof. dr Branko Vraneš se pak fokusirao na knjige beseda, ogleda, eseja i portreta pod zajedničkim nazivom Klesan kamen koji upućuje na piščevo nastojanje da se od zavičajnog kamena iskleše književnoumetničko delo. U tom svetlu je prof. Vraneš izdvojio četiri spiska odrednica, koji, kako je obrazložio, ilustruju opseg i značaj književnog delovanja akademika Vuksanovića. Prvi spisak obuhvata žanrove priloga iz ciklusa knjiga Klesan kamen i povode koji su uslovili njihov nastanak - u pitanju su besede ili, kako pisac u šali kaže, „besedice” na svečanostima, saborima, akademijama... Drugi spisak tiče se sedišta srpske duhovnosti, institucija, organizacija i udruženja, u kojima se čula i čuje reč akademika Vuksanovića: SANU, Matice srpske, Andrićeve zadužbine, Udruženja književnika Srbije, Narodne biblioteke Srbije...

Treći spisak obuhvata imena stvaralaca i kulturnih radnika, koje je akademik Vuksanović portretisao (ili skicirao): Zaharija Orfelin, Milovan Vidaković, Jakov Ignjatović, Avram Mrazović, Filip Višnjić, Atanasije Nikolić, Branko Radičević... Poslednji spisak sadrži imena gradova i naselja u kojima je akademik Vuksanović govorio; ovaj spisak označava topografiju kulturne misije sa jasnim ciljem da se uspostavi celina srpskog kulturnog prostora ili barem dopre do prostora u kojima se mora čuti srpska reč. „Dva se ključna pojma mogu vezati za delovanje akademika Vuksanovića u kulturnoj javnosti: kontinuitet i identitet. Obe temeljne odlike, koje bi možda bilo bolje imenovati srpskim rečima trajnost i vlastitost, naročito dolaze do izražaja u odnosu akademika Vuksanovića prema rodnom tlu i maternjem jeziku”, izdvojio je prof. Vraneš.

U svom slovu akademik Vuksanović je naveo da „nema pisca koji se ne bi radovao i svoju radost sa drugima podelio kada dobija svoja Sabrana dela”. „Nema pisca sa zvanjem što se dobija u nacionalnoj akademiji koji ne bi rekao posebnu naklonost svima koji su mu bilo kad i bilo gde, od prve reči koju je izgovorio do ovakvog trenutka, učinili poneko dobro i tako mu pomogli da bude gde jeste i prizna da je vraćanje dugova obaveza prvog reda kad je reč o učtivosti i dobrim običajima”, naveo je akademik Vuksanović. „I nema srpskog pisca koji ne bi pažnju ukazao svima koji su dali svoje vreme i trud da mu budu objavljene svaka knjiga, beseda, ogled, esej, portret, svaki ranije štampani spis, sve u istoj zbirci, u istom nizu kao što je ovaj u dvadeset tomova koji overavaju izdavači i ostali koji su brinuli da knjige budu lepše i tekst u njima tačniji”.

M. Stajić