Miro Vuksanović, laureat nagrade „Mihajlo Pupin”: Šta je piscu suđeno

„Ukupnoj književnosti sveta dragocen je dar onaj što ga svako oblikuje na svom govoru, iz svog života, iz svoje istorije, tradicije i savremenosti, bez povodljivosti i oponašanja”, zapisaće akademik Vuksanović u „Danonoćniku 2”, drugoj knjizi njegovih beleški, komentara, izreka, pesama u prozi, kratkih eseja i osvrta, koja je objavljena ove godine čineći u svakom pogledu još bogatijom već izuzetnu biobliografiju autora „semoljske trilogije”, „Točila”, „Gradišta”, „Kućnog kruga”, pokretača i glavnog urednika Antologijske edicije „Deset vekova srpske književnosti”, inicijatora i predsednika Uređivačkog odbora „Kritičkog izdanja dela Ive Andrića”, dugogodišnjeg upravnika Biblioteke Matice srpske i aktuelnog upravnika Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti...

Književni rad doneo je akademiku Vuksanović mnoštvo esnafskih nagrada, od Ninove i Vukove do Miroslavljevog jevanđelja, a na Svečanoj akademiji povodom 101. godišnjice prisajedinjenja Vojvodine matici Srbiji uručeno mu je i najviše pokrajinsko društveno priznanje - Nagrada „Mihajlo Pupin”.

– Prvo književno i prvo društveno priznanje dobio sam u Somboru – navodi akademik Vuksanović u razgovoru za „Dnevnik”. – Priča „Sin“ (prvo pa muško!), nagrađena 1975. na „Politikinom“ konkursu gde su radovi išli pod šifrom, odredila je moj put pisca. Oktobarska nagrada me je naučila da ne idem putem političara. Bilo je to ovako. Dobio sam priznanje Sombora za književne, uredničke i upravničke poslove u kulturi 1986, a na glas o tome neko se javio iz „gornjeg komiteta“, zbog mojih prijateljskih veza s Miodragom Bulatovićem i drugim beogradskim piscima, uglavnom prijateljima iz studentskog doba. Dugo su većali i odlučili da od mene ne „prave žrtvu“, ali da se na svečanoj dodeli u ime dobitnika zahvali direktor staparske zem-zadruge. Tako su me kaznili. Pre nekoliko dana, na 101. godišnjicu prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji, povereno mi je da se besedom obratim u ime dobitnika pokrajinskih priznanja koja su uručena na taj svečani datum, na velikom skupu uglednih i radoznalih ljudi. Tako sam sa dugogodišnjim zakašnjenjem, „na odloženom gledanju“, kazao ono što je trebalo da kažem u Somboru. Zanimljivo je bilo u međuvremenu, pričanje o tome bi potrajalo, a ponešto nagoveštavaju i ova dva granična podatka.

 U knjizi razgovora s Vama, koju je priredio Miloš Jevtić, nalazi se jedan od najlepših zapisa o Vojvodini koje sam pročitao. Zaokružujete ga rečima: „Vojvodina je i ja, a ja se nikad ne može kazati”?

– Tamo sam, kao odgovore, napisao dve „poeme u prozi“, jednu o Crnoj Gori, drugu o Vojvodini, jednu o gori i kamenu, drugu o ravnici i plodu, jednu o svom detinjstvu, drugu o sazrevanju. Prva je zagrcnuta, druga je raspevana, sva u metaforama, u nizovima o učenosti i gospodstvu, o umetnosti i sazvučjima različitih glasova. Prva poema je nostalgična, druga je sva od veselosti. Sad vidim da je tako moralo biti. Svi direktni preci iz mojeg rodoslova u Crnoj Gori su pod zemljom, a svi direktni potomci iz mojeg rodoslova u Vojvodini su nad zemljom. Onamo su spomenici. Ovde su mi deca i unučad. To se ne upoređuje! Inače, i osim toga, uvek mi je smetalo, i uvek sam se čudio, zašto vojvođanski svet, naročito srpski svet, razroko gleda druge, podešava se i sebi uzima meru prema njima, pritom ističe svoje folklorno-zabavljačke osobine kao nešto glavno, a ne ume da kaže ogromno bogatstvo u imenima ljudi koji su vodeći, naročito u ranijim vekovima, u svim oblastima nauke, umetnosti, prosvećenosti, duhovnosti i ukupnog rasta nacionalne civilizacije. Znam da se uvek glasnije hvali onaj što ima malo (da bi to „malo“ uvećao!), ali mora i onaj koji ima više (da to ne bi smanjio) češće da govori šta ima. Trebalo bi dosta prostora da nabrojim primere, a svaki bi pokazao kako se kroz vreme stvarala srpska celovitost i kako se ta celovitost stvaralački prožimala s drugim narodima. Tu bi se videlo i kako je odluka o prisajedinjenju Vojvodine Srbiji pripremana dugo, postepeno i strpljivo, iz veka u vek, a ne kao što zlonamerni i neuki zbore. Po svemu je, dakle, takva odluka došla kao prirodna pojava.

 Razgovaraju li ili se razumeju ćuteći ta Vojvodina i, sa druge strane, Crna Gora, čiji su toponomi u fokusu Vašeg književnog dela?

– U planinskoj roditeljskoj kući, svakog leta, odmaram se i dišem, čitam, šetam, pišem. Vi ste pre nekoliko dana objavili tekst o „Kaligrafiji“ Orfelinovoj, s potpisom meni bliskog gospodina, a ja sam, ima tome dosta godina, svoj venac zapisa o renesansnom Orfelinu napisao u sobici gde sam rođen. A više puta, u ovakvim prilikama, opisivao sam kako sam iz svojih svakonoćnih novonaseljskih (novosadskih) šetnji donosio listiće s beleškama za delove mojih najpoznatijih knjiga, napisanih zavičajnim govorom, uspomenama i dozivanjima da ono što je prošlo dođe među nas, ali preoblikovano savremenim književnim načinom. Prema tome, razgovori ćutnjom, što ih na lep način pominjete, u meni se redovno obnavljaju i dopunjuju, a sa svakim novim danom sve bolje se razumeju. To, naravno, nikad neće moći da shvate ljudići koji misle da je za opštu stvar korisnije otvoriti prodavnicu pogrebne opreme nego knjižaru.

 U „Danonoćniku” sam naišao na zapis: „Na odlasku u penziju profesor kaže ’Sad prvi put ne znam šta ću sa onim što znam’”. U Vašem slučaju čini se da ste i te kako dobro znali šta ćete sa onim što znate?

– U poslednjih pet godina, otkad sam u SPS (molim za pažnju: Savez penzionera Srbije), čini mi se da sam više uradio nego u istom periodu pre sticanja tog čina. Ne idem u čekaonice i na preglede, jer nemam vremena, a zato što nemam vremena, još nemam ni lekarskih potreba. To je logično, jer u svakom zdravom telu, zdravo je i znanje. Za ljude koji služe nauci i umetnosti, jeziku i knjizi, učenosti i prosvećenosti, a pritom ako su članovi SANU, nema praznog hoda ni u šetnji. Takvi ljudi moraju da rade. Bolje je da za njih govore da su radoholici (po novoj dijagnozi) no da su alkoholici (po hroničnim sklonostima). Zato objavljujem poneku novu knjigu, a uređujem desetine naslova knjiga i časopisa, na smenu radim u Beogradu i u Novom Sadu, putujem, deset godina s prijateljima od nauke biram i objavljujem antologijske naslove iz milenijuma srpske književnosti.

 Kada smo kod „Deset vekova srpske književnosti”, prva kola su dočekana na oštricu, i to ne samo u komšiluku nego i na domaćem terenu. Nakon deset godina i stote knjige čini se da su oponenti utihnuli. Očekujete li da ponovo dignu glas, možda već u aprilu, kada se pojavi 11. kolo?

– Ove godine smo dobili nagradu Sajma knjiga za izdavački poduhvat, za deseto kolo, za sto knjiga u Antologiji. A trebalo je da takva i druga priznanja dobijemo pre deset godina, za prvih deset knjiga, jer je prvo kolo proglašeno za vanbračno dete nekog nacionaliste koji ne priznaje očinstvo. Međutim, još jednom se pokazalo da su takva deca najlepša – rođena su iz ljubavi, bez imovinskih odnosa i interesa – i pokazalo se da mogu odrasti i u sirotinjskim domovima. Oprostite što govorim metaforično, jer borba da se na jednom mestu okupe najbolje metafore, misli, stihovi, romani, pripovetke, drame, eseji i kritike, svi najbolji književni žanrovi na srpskom jeziku, nastali od dvanaestog do našeg veka – jeste metafora koja postaje stvarnost, koja će se potvrditi u već spremljenom jedanaestom kolu u jedanaest knjiga, uvek s podrškom pretplatnika i pokrajinskog i republičkog buyeta za kulturu. Nije tačno da je Kardelj smislio pravilo „Udruženi smo jači“. Mi smo od prve mobe znali da je tako. Pominjem „mobu“, jer se u Izdavačkom centru Matice srpske svi poslovi rade honorarno. Na tom poslu je udruženo nekoliko desetina dobrih stručnjaka za srpsku književnost.

 Žan Žene je rekao: „Kada sam prvi put pisao, prvi put sam okusio ukus slobode“. No, može li pisac u nekom trenutku postati zatočenik reči?

– Piscu koji ima ozbiljne namere suđeno je da bude i zatočnik i zatočenik reči. To se postaje na barem tri načina. Jedni ozbiljno pišu da bi sačuvali što više reči iz svog jezika, da bi ga zaštitili od jačega, verujući da veći broj korišćenih reči povećava šansu za uspeh. Drugi pišu suvicama od reči, smišljaju međunarodna imena za svoje likove, glođu jezik da bi im se knjige lakše prevodile u svetu (gde nas, inače, jedva čekaju). Treći ne mare za prve i za druge, jer rade po modelu „sad ili nikad“, što lakše do kakve zarade. (Ne mogu odoleti da se ne našalim: lako je biti Žan kad ima Žene u prezimenu!)

 Slažete li se sa davno izrečenim upozorenjem Miloša Crnjanskog: „Sve više nestaju ličnosti među piscima”? Uopšte, imaju li književnici i književnost budućnost u ovom 21. veku?

– Da, ali što više nestaju dobri pisci među nama, to više Crnjanski postaje ličnost bez zamene. Dok čitamo pisce kao što je Crnjanski, književnost ima budućnost u svakom veku. Tako i sa Andrićem, i s Lazom Kostićem, i s narodnim pesnikom i pripovedačem, i sa svakim piscem koji je sve učinio da bude originalan i neponovljiv. Imamo običaj da kritikujemo sebe i sve oko sebe, da tvrdimo kako niko ne mari za knjige, da je nastalo novo doba, digitalno i ubrzano, da je pisanje nevažan posao, ali će čovek dok ga ima imati nagonsku potrebu i da govori i da piše i da čita. Ja, inače, mislim da nikad nismo čitali koliko i sada, da naši preci nisu baš često omrcali i osvitali s knjigama u rukama.

 Miroslav Stajić