NININE MUSTRE: Prolećni strah
Svake godine pred kraj zime doživljavam isti strah.
Posmatram suvu travu, gole grane drveća i sasušene stabljike cveća i strahujem, iako znam da je bez razloga, hoće li se priroda probuditi ove godine. Da li će ozeleneti grane i trava, hoće li krenuti cvetni pupoljci? Znam da hoće i naravno da se svake godine to i desi, ali opet, neka tiha zebnja uvuče se u mene početkom proleća, a prođe tek kada sve ponovo prolista.
Pitala sam se često odakle mi taj strah? Zar je moguće da nemam poverenja u majku prirodu i da mislim da će u nekom trenutku da zakaže? Pa to je besmisleno! Majka priroda ima uz sebe najmoćnije sile postojanja! Ipak, zebnja ne pita i ne razmišlja, samo se tiho uvuče u srce pri pogledu na gole grane. Da, setila sam se vremenom odakle potiče taj strah.
Jednoga proleća jedno divno drvo koje sam mnogo volela jednostavno se nije probudilo. Sve su druge biljke oko njega klijale, zelenele, cvetale, grane se punile zelenim listićima, a ono – ništa! Stoji tako golo kao da je u sred zime i ne mrda.
Te godine kao da nisam ni primećivala ostala stabla i život koji buja na sve strane. Kao da mi je samo to jedno drvo bilo važno u životu i nisam želela da prihvatim da mu je došao kraj. A kraj je neminovan, iako je u glavnom samo novi početak.
Ali, zato sam se sledeće godine silno obradovala kada se svo ostalo drveće ponovo probudilo, ozelenelo, rascvetalo se. Radost je bila mnogo veća nego što je to bilo uobičajeno.
Ako ne poznajemo tamu, nećemo se radovati svetlu. Ako ne poznajemo loše, nećemo ceniti dobro. Ako ne vidimo nešto što je ružno, nećemo uživati u lepom.
Koliko god da mi ta dualnost ide na živce, jer se stalno klackam između krajnosti, ipak mi je donekle drago što je tako. Kako bi mi samo bilo da nema tih krajnosti, da je sve jedna ravna linija?
Nema ni smeha, ako nekad nema suza. Nema ni radosti ako bar nekad nema tuge. Bio bi to jedan vrlo dosadan i depresivan život. Ovako, shvatam da zbog izazova rastem, da me one krajnosti koje ne preferiram uče kako da prevaziđem svoju percepciju i naučim nešto iz date situacije.
A najveća korist koju imam iz ovog primera sa strahom za drveće je mnogo veća radost i zahvalnost u trenucima kada primetim da sve počinje da zeleni. Ju, što me to obraduje svakog proleća! Ne verujem da bih se baš toliko radovala da nisam malčice i strahovala. Pronašla sam balans u tome da budem budna i primećujem ono što ne volim, ali da veći deo pažnje usmerim na ono što volim i što me raduje. Znate šta se onda desi? Život mi procveta!
Nina Martinović Armbruster
