DA LI SE IDEJA O ATOMSKIM ELEKTRANAMA VRAĆA U SRBIJU? Nuklearka je davno trebalo da bude sagrađena kod Bačke Palanke
Automobili i s njima ceo svet polako prelaze na struju pa nije iznenađenje što priča o izgradnji nuklearnih elektrana stiže i u našu državu i to posle 1989. godine, kada su nuklearke stavljene ad akta i zabranjena njihova gradnja.
Ta zabrana važi i dan danas, ali sve je prilika ne zadugo.
Globalna energetska kriza i moguća neizvesnost koju ona neminovno nosi, rekordne cene stuje i gasa na svetskim berzama, poremećaji u lancima snabdevanja i opšta nesigurnost, ponovo je aktuelizovala razmišljanje o izgradnje atomske elektrane.
Takođe, ima mnogo istraživanja koja kažu i da je atomska energija ekološki najmanje štetna, ali je to, ipak, manje verodostojno jer radijacija je ipak radijacija, a skladištenje nuklearnog otpada, ma koliko ga ima, veliki problem i potencijalna opasnost. Međutim, ekonomski benefiti su jasni i merljivi. Od obezebeđanja dovoljno struje do sigurnosti u snabdevanje jer na sunce i vetar, ipak, ne može se računati uvek i sto posto.
Tu je i politička dimenzija. Istorija i praksa nas uče da su države s nuklearkama manje izložene političkim pritiscima velikih sila.
Prema raspoloživim podacima, trenutno je širom sveta aktivno preko 440 nuklearnih elektrana, pri tom je poznato da su u toku pripreme za gradnju približno još stotinu objekata te vrste.
U neposrednom okruženju Srbije postoji niz nuklearnih elektrana, u zemljama poput Rumunije, Mađarske i Bugarske. Nekadašnja Jugoslavija je u Sloveniji, nedaleko od granice sa Hrvatskom, takođe imala elektranu „Krško”, koja je aktivna i danas. U Jugoslaviji je 1989. doneta zabrana dalje gradnje objekata ove vrste, što je, pored drugih, imalo za posledicu zanemarivanje školovanja stručnjaka.
Odbor za energetiku SANU prosledio je još pre pola decenije Vladi Srbije tumačenje aktuelne energetske situacije u kojem se, pored naglašavanja takozvanih održivih energetskih izvora, pominje i da korišćnje nukleane energije ne bi valjalo odbacivati a priori, te da postoje argumenti u prilog njenog korišćenja.
Da li će Srbija dobiti nuklearku na Dunavu ili Savi ostaje da vidimo, a ono što je važno, svakako je i cena.
Prema sadašnjim procenama, klasična nuklearka bi Srbiju koštala oko pet milijardi evra. Međutim postoji mnogao manje i nekoliko puta jeftinije varijante, takozvane mini ili modularne nuklearke.
Nekadašnja Jugoslavija je još 1954. imala nuklearni program, a Josip Broz Tito je sa Vilijem Brantom na Brionima 1971. dogovorio izgradnju nuklearnih centrala u Jugoslaviji, a dve godine potom krenula je izgradnja elektrane „Krško” u Sloveniji.
U bišoj SFRJ 1986. godine bio je raspisan i javni konkurs za izgradnju nuklearnih elektrana. Međutim, najvećim delom zbog tragedije u Černobilu, te kampanje koja je usledila u medijima, Skupština SFRJ je 1989. donela Zakon o zabrani izgradnje nuklearki.
Prema programu obelodanjenom 1986. godine, u planu su bile četiri nuklearke, koje je trebalo izgraditi do kraja 20. veka, a do 2025. SFRJ je trebalo da dobije 23 A-centrale, od kojih četiri u Dalju, zatim Viru, kod Kostolca, a lokacije su bile i Mladenovo i Bačka Palanka.
Prema nekim informacijama, vodila se politička debata i oko toga ko će graditi i finasirati nuklearke. Prema nekim podacima, elektrane u Sloveniji i Hrvatskoj bile bi u zoni uticaja zapadnih sila, a one u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori Sovjetskog Saveza.
Međutim, sve je to Černobil pokvario, usledila je velika kampanja u medijima, koja je dovela do moratorijuma.
D. Urošević
