POPOVIĆEVA „MIŠJA GROZNICA” U SNP-u Mikijev zabavnik

Najčešće ostanu u zapećku, jer su ribe pljuckavice kako ih je on nazivao. Najpoznatiji takav ima i svoje ime, razvojni put, ali ne i prezime, nego se prosto zove Bora Šnajder. E, ovi u komadu „Mišja groznica“, možda i poznatijem po podnaslovu „Tamnavski parlog“, ne mogu da se razviju sve i da hoće. Oni su nešto nedorađeno, a u dobroj meri i nedopisano. „Scenska pošalica na šest žica“, kaže Aca. 

Kad sam napisao poznatijem po podnaslovu „Tamnavski parlog“, pitanje je koliko je ovaj komad uopšte poznat. Objavljivanje je uredno evidentirano u „Sceni“ Sterijinog pozorja, 1992, ali o izvedbama ni traga, ni glasa. Zaparložio se i sam komad. Ali, evo ga sada pod nazivom „Mišja groznice“ u Srpskom narodnom pozorištu, gde ga je režirao Đorđe Nešović, dramaturški uobličila Isidora Milosavljević, scenografiju kreirala Nađa Vukorep, kostime Lara Bunčić, scenski pokret Aleksandra Arizanović, scenski govor Dejan Sredojević, kompoziciju i dizajn zvuka Filip Gotovac, dizajn svetla Mia Mlinarević. „Šest žica“ su: Sanja Ristić Krajnov, Mia Simonović, Marko Savić, Dimitrije Aranđelović, Vukašin Ranđelović, Aleksandar Sarapa. Šest žica traže pisca, da se našalim i ja, jer sa Pirandelovim komadom, ili komičkim apsurdom Joneska, na primer, veze su nategnute do pucanja. A onda nema ni muzike. Samo tarambas. 

No, da ne pričam sad ja u zagonetkama, izmišljam reči, zaplet i rasplet, nadajući se da sam baš duhovit i da me ceo svet razume, sve je to lepo radio Aca Popović, u ovoj „pošalici“ da lepše ne može biti (ironičan sam jako, pa i ljut). Na dosta mesta proizvoljno, samo sebi dovoljno, čitalac bi sve što se dešava trebao da uzme prilično zdravo za gotovo. Kao da se podrazumeva da tamo negde oko Tamnave, Komandant Sekloća, Inspektor Murzilka, Sestrica Macura, Bogavac, Jarmila, Grof Kotarac (vidite kako se sve rimuje, kao neka pesmica), vesela su družina koja ima veoma važan zadatak. 

Čega su oni komandanti, inspektori, sestre (i braća), zašto se hrane, bište, množe i kote, šta tačno rade i zašto, ne zna se koje je gluplje pitanje. „Tamnavski parlog“ je nešto poput „Opstanka“ – otud valjda i drugi naslov – „Mišja groznica“ - gledaš nešto nalik na ljude, a oni to zapravo nisu. Otud mi je i najsmešniji detalj možda to što Inspektor ima frizuru kao likovi „Planete majmuna“, eventualno to što Komandante izgleda kao da se ga deca crtala ili ona sjajno scenski izumljena mašina za pumpanje medija. Dobro, de, još pokoja replika i gest glumaca. Sve drugo – bože pomagaj.

Ako je u nečemu i bio pronicljiv, smešan – kako se to kolokvijalno naziva, Aca Popović je to bio u slikanju rečima narodskih karaktera sa ovdašnjih prostora. U stvaranju situacija nimalo naivnih, ali nekako se uvek izrodi iz toga neka komedija, pa i neka tuga, ne i neverica što se to baš nama dešava. Sve što nas vezuje za svet njegovih dela je upravo to – slika i prilika stvarnih ljudi.

U predstavi „Mišja groznica“, sve sama artificijelna forma. Počelo je obećavajuće, u hodniku kamerne scene SNP-a, živo, improvizujuće, aludirajući na svakojake pandemije, pa i one mentalitetske. A onda se plastificiralo. Kao da je strani strip. Mene lično podsetilo na Mikijev zabavnik. I to, ne čuvenog miša, nego neku epizodu Paje Patka. Dakle, ne baš omiljeni razlog što sam voleo da ga čitam. Paja Patak dobio zadatak… 

Igor Burić