SVE BRANKOVE KUĆE Neke dileme iz života velikog pesnika i dalje nisu razrešene

Interesantno je da se o tome polemisalo i znatno ranije, još u vreme prenosa njegovih posmrtnih ostataka iz Beča na Stražilovo, ali niko nije pružio, osim sećanja, valjane dokaze za svoju tvrdnju. 

Postoje, naime, tri kuće na koje se upire prstom kao mesta na kojima je stanovao – dve su u današnjoj Ulici mitropolita Stratimirovića a treća je u Gajevoj.

Prva među njima je kuća u današnjoj Ulici mitropolita Stratimirovića 76, na kojoj ploča, postavljena 1953. povodom stogodišnjice Brankove smrti, svedoči o tome da je u njoj pesnik živeo.

No, ako je suditi po podatku u „Umetničkoj topografiji Sremskih Karlovaca“, da je ta kuća u stilu bidermajera zidana oko 1865, dakle dvanaest leta po pesnikovoj smrti, onda teško da je to što piše na tabli tačno – ili je pak živeo u nekoj koja je stajala na tom mestu pa je srušena kako bi ova današnja bila podignuta.

Naravno, postoji mogućnost i da je godina gradnje, navedena u „Topografiji” – netačna. U svakom slučaju, na zaključak da je baš tu veliki pesnik srpskog romantizma stanovao, karlovačkog hroničara i osnivača varoškog muzeja Kostu Petrovića, najverovatnije je naveo podatak da je kuća pripadala dedi javnog beležnika Ljudevita Auera, o kom, u jednom gimnazijskom protokolu, postoji zabeleška da je bio – Brankov gazda. O tome da je gimazijalac Branko Radičević stanovao kod njegovog dede, i Ljudevit Auer je ostavio pisni trag.

„U prvim izdanjima pesama Branka Radičevića obično je bio predgovor u kojem je pisano da je Brankov otac bio carinski činovnik u Brodu na Savi, i kada je premešten u Zemun, dao je svoga sina Branka na stan i hranu svojem prijatelju Aueru u Sremske Karlovce, da dete nauči običaje u stranoj kući, a znao je dobro da će njegov sin biti u kući njegovog prijatelja dobro pažen i negovan.

Tako je i bilo. Branko je proveo sretne dane svog detinjstva u Sremskim Karlovcima i njegovi prvi rukopisi nastali su u kući mojega dede. Deda mi je spadao među najuglednije karlovačke građane premda je bilo bogatijih od njega. On je imao vrlo lepu kuću u kojoj je stanovao, u samom centru grada. Kuća je imala šest prostranih soba i zatvoreni veliki hodnik koji je takođe služio kao soba jer se tamo obično jelo“, zapisao je Ljudevit Auer.

U svom sećanju, doduše, Auer navodi da je kuća njegovog dede bila u „samom centru“, što ide u prilog tvrdnji Pavla Popovića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, da je kuća te porodice bila „iza stare patrijaršije, preko potoka“ i da je u njoj Branko stanovao. Međutim, književnik i satiričar Aca Popović Zub, Brankov savremenik, u svojim „Uspomenama“ iz 1890. pominje da je Radičević stanovao u kući osnivača Karlovačke gimnazije, Dimitrija Anastasijevića Sabova, u vreme kada je ona pripadala grofici Branković.

Pišući o velikom pesniku, Zub naglašava da se mnoge neistine o njemu ispredaju, pa čak i ona da je kuća na Vorosovu, današnjoj Gajevoj proglašena mestom gde je stanovao.  „Ja sam se sa pokojnim Brankom upoznao 1839-te, črez Marka Popovića (Capakaza) iz Vukovara, koji je Branku bio brat od tetke, a moj ko školar; i Branko je te t.j.1839/40-te školske godine stanovao sa svojim bratom  u jednokatnoj kući grofice Brankovićke - preko puta od ’pop zeca’ i to pri zemlji i iz avlije, sdesna, kad se u kuću uđe. Docnije je stanovao kod oca Joce Jovanovića do kuće ondašnjega Steve Hadžića, koja je docnije u vlasništvo majora barona Rajačića prešla“, zapisao je Aca Zub.

I nekadašnja profesorka Karlovačke gimnazije Teodora Majica Petrović, koja se posvetila opsežnom istraživanju Brankovog lika i dela, pozabavila se i u svojoj knjizi „Sećanja“ pitanjem gde je on stanovao. 

Po njenim rečima, karlovački odbor za prenos kostiju Branka Radičevića iz Beča u Karlovce 1883. našao se u neprilici. Trebalo je mnoštvu sveta, koji se tom prilikom očekivao u Karlovcima, pokazati i kuću gde je Branko stanovao.

 „Ništa se pouzdano tada o tome nije u Karlovcima znalo, pa je odbor odlučio da pomenutu malu kuću, odmah iza zgrade Konvikta, koja danas pripada porodici Čokrljan, privremeno proglasi za kuću u kojoj je Branko kao đak stanovao. Ona je za proslavu bila ukrašena Brankovom slikom oivičenom vencem od lovora i trobojnicom. O tome mi je pričao moj otac, koji je bio član Odbora za prenos, a taj je odbor, odmah posle prenosa kostiju, objavio u novinama da je ta kuća, sasvim na domak Belila, po svemu bila najprikladnija svrsi kojoj je namenjena, a računalo se na to da publika bude zadovoljna, da niko ne ode razočaran iz Karlovaca, da zbog sitnica ne splasne ogromno oduševljenje, dotle neviđeni zanos, koji je, možda, trebalo upotrebiti, odnosno, iskoristiti i u političke svrhe“, pisala je o tome Teodora.

Nije poznato da je u međuvremenu neko izneo nove teze, ili dokaze koji potvrđuju ranije pretpostavke, koje bi pomogle da utihnu polemike vezane za to pitanje koje se i danas, dva veka od Brankovog rođenja, povremeno pojave.

Zorica Milosavljević