NININE MUSTRE: Pucanje
Ala je teško gledati bolesne ljude oko sebe!
Skoro su svi u nekoj teškoj situaciji. Jedni boluju od teških telesnih bolesti, drugi od mentalnih, treći boluju od zavisti, četvrti od ljubomore, ovi od kompleksa više, a ovi od niže vrednosti, oni boluju od strahova, oni od briga, oni od preteranog mozganja, oni od čiste zlobe, oni od gluposti.
I nikome nije dobro, a najgore je onima oko njih. Šta se ovo dešava sa našim društvom i planetom, šta je ovo na šta niko ne može da utiče i nikome izgleda nije ni jasno kako će se sve ovo završiti, niti iko uopšte i naslućuje bilo kakvo rešenje. Ipak!
Primetila sam da je samo dovoljno da se setim da duboko udahnem i sa izdahom zamislim da izbacujem sve ono što osećam da me truje i slabi šta god to bilo, odmah se situacija promeni. Ođednom se pojavljuju neke drugačije priče, neki veseli i srećni ljudi koji pričaju o potpuno drugačijim temama, i na prvi pogled deluje kao da su sa Marsa pali.
Pa gde žive ovi ljudi? Zar ne primećuju u kakvim se problemima nalazi čitava planeta? E pa primećuju, ali izgleda da ne haju. Tako se to meni čini. Vide ono sve što ne valja, ali kažu da se gnojna rana čisti jedino nakon što se gnoj iz nje izlije, ne može drugačije.
Tako sam i ja po ko zna koji put u životu odlučila da se potrudim da nađem način da se u trenucima kada mi raspoloženje klizi ka dole setim sitnica na kojima sam zahvalna, jer znam da mi se tako raspoloženje preokrene na bolje.
A od takvog malog preokreta svi drugi preokreti kao po komandi počinju da se odvijaju. Ođednom primetim da je sunce napolju, da mi se jedna bebica osmehnula u prolazu i svojim bezubim osmehom osvetlila čitavu ulicu, pas je veselo mahnuo repom, stigla mi je lepa poruka na telefon, i nekako je sve poprimilo drugačiju, svetliju boju i sve je počelo da se menja. Baš sve!
Pa šta je ovo ljudi? Kako smo to doveli sebe u ovo stanje da stalno i svuda oko sebe vidimo samo mrak, a da se oni koji traže svetlo nazivaju naivnima i budalama? Verujem da se na tome zdušno radilo stotinama godina. Malo po malo, navlačeni smo na put straha, apatije, brige, nervoze, jer to sve budi ogromnu nesigurnost u čoveku koji onda počinje da grabi za sebe i ono što mu ne treba, da kupuje, da nabavlja, da otima, jer se tako sigurnije oseća. I eto. Tako neko debelo profitira, a neko svoj život uništava.
Profitera je manje, ali su sve bogatiji, a obični ljudi sve su jadniji. Ne znam tačno gde je granica pucanja tog čira u koji se društvo na planeti pretvorilo, ali znam da je trenutak veoma blizu, oseća se to već dugo u vazduhu. Pa sad, kad puklo da puklo, nadam se da ćemo se pročišćeni sresti na onoj drugoj strani, radosni što smo probuđeni i velikom ljubavlju okupani.
Nina Martinović Armbruster
