Susret sa Veskom Mihajlovićem, najboljim strelcem Prve lige 1993: Vojvodina je veliki izazov svakom igraču

Uz komplimente za igru i poređenje nekad i sad u pola belom, pola u crvenom, priču započesmo evociranjem uspomene na njegovo vreme provedeno u zrenjaninskom Proleteru i vreme ranog proleća 91. Šampionski tim Crvene zvezde nezadrživo je grabio ka tituli evropskog i svetskog šampiona...

– Drago mi je da se ljudi u Srbiji još sećaju takvih momenata – rekao je Mihajlović. – Bio je to jedan od najlepših momenata u mojoj karijeri. Pančev je postigao vodeći gol za Zvezdu, izjednačio je Bošković, a ja sam u poslednjem minutu obezbedio pobedu Proleteru, tri dana pred Zvezdinu četvrtfinalnu utakmicu Kupa Šampiona protiv drezdenskog Dinama. Tri meseca kasnije Zvezda je postala prvak Evrope... Ali, u toj sezoni Proleter je nanizao sve beogradske klubove u gostima: i Zvezdu i Parizan i OFK Beograd i Rad... Sve smo dobili. Nikada neću moći da shvatim kako je moguće da taj klub više ne postoji. Tuga me preplavi svaki put kada se setim...

U sezoni koja je usledila Mihajlović je već bio član Vojvodine.

– Vojvodina je bila veliki izazov za svakog igrača u našem podneblju. I danas je. Klupska ambicija je bila trka sa Partizanom i Zvezdom za najviši plasman. I danas je tako. Sa Antom Drobnjakom podelio sam prvo mesto na listi strelaca. Završili smo trku na trećem mestu, ali zbog embarga nismo išli u Evropu. A dobar smo tim imali: Brzaković na golu, Šaula, Mijucić, Kuntić, Bajčetić, Šaraba, Puhalak, Teljigović, bojim se da ne izostavim nekoga, sve su to bili kvalitetni igrači i svi su uspešno karijere nastavili u inostranstvu.  

Usledila je uspešna karijera u kiparskim klubovima: Apoel, Paralimni, Olimpijakos Nikozija, Anortozis, Omonija...

– Tri godine u Anortozisu su moje tri najplodnije fudbalske godine, oplemenjene sa tri titule državnog prvaka. Bilo je to vreme kada su svi kiparski klubovi imali najmanje dvojicu naših igrača, neki i trojicu: Šapurić, Špoljarić, Beširević, Đorđević, Krčmarević, Gogić, Kitanov, Momčilović... Pravila su ih ograničavala trojicom stranaca, ali ulaskom u EU granica je izbrisana i od tada kiparski fudbal doživljava ekspanziju. Ne pamtim kada je neki naš klub eliminisao kiparskog predstavnika u evropskim kvalifikacijama.

Igračku karijeru je završio 2005. godine u Omoniji, sa kojom je zbirci svojih trofeja dodao još dve titule šampiona i četiri kupa. Pozitivan odgovor na poziv iz Anortozisa da preuzme ulogu sportskog direktora, bio je samo prelazna stanica ka trenerskoj karijeri. I dvojica sinova krenuli su očevim stopama.

Danas je Nikola lekar u Atini, a Luka trener u omladinskoj školi lokalnog ligaša. Veza sa otadžbinom i rodnim Kraljevom svakodnevno je na nivou modernih kominikacija 21. veka. Dva, tri puta godišnje preleti Sredozemlje, da se sa generacijom za zdravlje upita i podseti na detalje u vremenu kada smo mi kiparski fudbal podizali do mere da im danas gledamo u leđa. Barem što se klupskog takmičenja tiče.

Vesko Mihajlović bio je član „čileanske generacije“ svetskih omladinskih šampiona. I zamenik kapitena je bio, sve do odlaska u Čile.

– Ostade žal za učešćem na završnom turniru – sa setom se prisetio naš sagovornik. –Nikada nisam saznao zašto sam izostavljen. Kasnije sam igrao u mladoj reprezentaciji, igrao sam polufinale sa Rusima u Sarajevu za EP. Vilotić je selektirao generaciju, preuzeo je Jozić... Nisam bio baš sjajan učenik u školi, a tada se to gledalo... 

Trener Vojvodine početkom 90-ih Jovan Kovrlija ostao je u najlepšem sećanju.

– Jova je bio trener za 21. vek. Fantastičan čovek, odličan trener, veliki radnik i perfektan taktičar... Čitao je protivnika. Dođe Partizan, sa Mijatovićem na čelu, apsolutni su favoriti bili. Mi im spakujemo dva gola za desetak minuta, oba gola Perović dao, ja mu asistirao. Kovrlija je od mene napravio igrača puta 10, koliko sam do tada vredeo. A Miša Kosanović mi je dao potpunu slobodu u napadu, što je dvostruko vredelo, njemu kao treneru i meni kao igraču.

Lazo Bakmaz