Сусрет са Веском Михајловићем, најбољим стрелцем Прве лиге 1993: Војводина је велики изазов сваком играчу

Уз комплименте за игру и поређење некад и сад у пола белом, пола у црвеном, причу започесмо евоцирањем успомене на његово време проведено у зрењанинском Пролетеру и време раног пролећа 91. Шампионски тим Црвене звезде незадрживо је грабио ка титули европског и светског шампиона...

– Драго ми је да се људи у Србији још сећају таквих момената – рекао је Михајловић. – Био је то један од најлепших момената у мојој каријери. Панчев је постигао водећи гол за Звезду, изједначио је Бошковић, а ја сам у последњем минуту обезбедио победу Пролетеру, три дана пред Звездину четвртфиналну утакмицу Купа Шампиона против дрезденског Динама. Три месеца касније Звезда је постала првак Европе... Али, у тој сезони Пролетер је нанизао све београдске клубове у гостима: и Звезду и Паризан и ОФК Београд и Рад... Све смо добили. Никада нећу моћи да схватим како је могуће да тај клуб више не постоји. Туга ме преплави сваки пут када се сетим...

У сезони која је уследила Михајловић је већ био члан Војводине.

– Војводина је била велики изазов за сваког играча у нашем поднебљу. И данас је. Клупска амбиција је била трка са Партизаном и Звездом за највиши пласман. И данас је тако. Са Антом Дробњаком поделио сам прво место на листи стрелаца. Завршили смо трку на трећем месту, али због ембарга нисмо ишли у Европу. А добар смо тим имали: Брзаковић на голу, Шаула, Мијуцић, Кунтић, Бајчетић, Шараба, Пухалак, Тељиговић, бојим се да не изоставим некога, све су то били квалитетни играчи и сви су успешно каријере наставили у иностранству.  

Уследила је успешна каријера у кипарским клубовима: Апоел, Паралимни, Олимпијакос Никозија, Анортозис, Омонија...

– Три године у Анортозису су моје три најплодније фудбалске године, оплемењене са три титуле државног првака. Било је то време када су сви кипарски клубови имали најмање двојицу наших играча, неки и тројицу: Шапурић, Шпољарић, Беширевић, Ђорђевић, Крчмаревић, Гогић, Китанов, Момчиловић... Правила су их ограничавала тројицом странаца, али уласком у ЕУ граница је избрисана и од тада кипарски фудбал доживљава експанзију. Не памтим када је неки наш клуб елиминисао кипарског представника у европским квалификацијама.

Играчку каријеру је завршио 2005. године у Омонији, са којом је збирци својих трофеја додао још две титуле шампиона и четири купа. Позитиван одговор на позив из Анортозиса да преузме улогу спортског директора, био је само прелазна станица ка тренерској каријери. И двојица синова кренули су очевим стопама.

Данас је Никола лекар у Атини, а Лука тренер у омладинској школи локалног лигаша. Веза са отаџбином и родним Краљевом свакодневно је на нивоу модерних коминикација 21. века. Два, три пута годишње прелети Средоземље, да се са генерацијом за здравље упита и подсети на детаље у времену када смо ми кипарски фудбал подизали до мере да им данас гледамо у леђа. Барем што се клупског такмичења тиче.

Веско Михајловић био је члан „чилеанске генерације“ светских омладинских шампиона. И заменик капитена је био, све до одласка у Чиле.

– Остаде жал за учешћем на завршном турниру – са сетом се присетио наш саговорник. –Никада нисам сазнао зашто сам изостављен. Касније сам играо у младој репрезентацији, играо сам полуфинале са Русима у Сарајеву за ЕП. Вилотић је селектирао генерацију, преузео је Јозић... Нисам био баш сјајан ученик у школи, а тада се то гледало... 

Тренер Војводине почетком 90-их Јован Коврлија остао је у најлепшем сећању.

– Јова је био тренер за 21. век. Фантастичан човек, одличан тренер, велики радник и перфектан тактичар... Читао је противника. Дође Партизан, са Мијатовићем на челу, апсолутни су фаворити били. Ми им спакујемо два гола за десетак минута, оба гола Перовић дао, ја му асистирао. Коврлија је од мене направио играча пута 10, колико сам до тада вредео. А Миша Косановић ми је дао потпуну слободу у нападу, што је двоструко вредело, њему као тренеру и мени као играчу.

Лазо Бакмаз