(FOTO) DNEVNIK U MOROVIĆU Mnogi beže u grad, pa se u selu najviše raduju kad se rodi beba
Na samom ušću Studve u Bosut, tik pod auto-putem Beograd-Zagreb, na desetak kilometara od srpsko-hrvatske granice, nalazi se „razgranato” selo Morović. Premda naizgled odaje utisak velikog mesta, u njemu poslednjih godina prespava svega oko 800 duša, dok je mnogo više onih koji ga se odnekud sa strane sećaju i ponekad mu se vraćaju.
– Selo prosto opstaje, ne razvija se – kaže v.d. predsednika Saveta MZ Morović Živko Dreković, dodajući da dosta mladih odlazi jer imaju dvojna državljanstva, pa je najviše ostalo starijeg stanovništva. – Ali, kako naš narod kaže, ima nas ovde sedam fela! Kako su bili ratovi, dosta ljudi je došlo, jedni iz Semberije, drugi iz centralne Bosne, pa mi kažemo da imamo dve vrste Bosanaca. Imamo ljude iz Hrvatske, Slavonije, Like, Dalmacije, a ima i naših Sremaca. U suštini, svi smo „istogovoreći”.
I iako će vam svi reći da se relativno dobro slažu, ujedinjeni su kad se zajednički u kafani (jedinoj koja je preostala od nekadašnjih osam) „zaliva” rakijom, kafom il' čajem, ili okuplja uz trač-partije vrednijih i lepših polovina onih prvopomenutih. Tako, makar, kažu gospoda iz „Bele rade 2“ – Kamenko, Sava, Rade i Pavle – dok sede oko plastificiranog kariranog stolnjaka i pričaju o svemu što im na um i jezik padne...
– Godinama unazad se loše živi, nema posla, generalno nas je malo, tužna priča, al' ne vredi plakati – kaže Kamenko, koji nas je najviše uputio u opšte stanje u Moroviću. – Do pre 20-30 godina u školi su bila po dva odeljenja i ukupno 40 dece, a sad u čitavom razredu ih bude troje, do sedmoro. To vam sve govori. Nekad smo imali migracije, dolazili nam ljudi, sad više nemamo priliv, samo odliv. Ovo je kao kad čovek krvari i nema povratka. Evo, moj sin nije tu, njegov nije tu... A nijedna neće da se uda i dođe na selo, u gradu imaš centralno grejanje, a ovde hadno kupatilo!
Od važnijih zbivanja u selu, tvrde, najradosnije je kad se rodi neka beba, što je vrlo retko, ali to ne znači da nema razloga da svakog dana završe na čašici razgovora, kad izjadaju jedni drugima sve što im na duši leži. Pa se tako nađu i doskočice poput one kad zakleti drug komunista uzvikuje svom prijatelju, inače zakletom bradatom četniku: „E, Mikice, Mikice, nema više rata“, na šta ovaj odgovara: „Nema, napravićemo!” I dok šala šalu stiže, može se sa karirnog stolnjaka čuti i ponešto zaistinski zanimljivo i važno...
– Znam da je pre rata ovde bilo Nemaca, a otac mi je pričao da je bilo neko ribarsko preduzeće koje je izvozilo ribu iz Bosuta za Beč – tvrdi gosn Kamenko. – A sećamo se i kada su naši fudbaleri pobedili prvake države iz Sarajeva! Sredinom šezdesetih, pobedili smo prvi sastav Sarajeva, i to sa 3:1! Ljudi su tada imali volju...
I dok se diče kako su stariji od Amerike, još uvek uskliću partizanske pesme, kunu se u Tita, maštaju kako bi izgledalo kad bi se Morović nalazio u Švajcarskoj il' Austriji, tvrde da je put opstanka i razvitka u otvaranju firmi u kojima bi se radilo za veće novce od minimalca. A valjda, koliko su Studva i Bosut spori, toliko su ljudski jezici brzi, ali da bi se nešto zaista promenilo, treba biti istrajan kao čelični mostovi koji oko starog morovićkog „grada” ponosno stoje već više od veka!
Prohladan ali dovoljno sunčan dan bio je idealan da penzioner Mirko Rudić sedne na klupu ispred komšijske kuće i posmatra šta se zbiva u njegovoj ulici. Jer, tri decenije po dolasku, deda Mirku nije mnogo šta preostalo nego da se priseća i priča o rodnom Zagrebu, ali i Sremu iz kog se nije nikad mak'o.
– Šta ću, znaš i sama kako je, ne d'o Bog da ideš iz svog mesta i sve da ostaviš – veli Rudić, dok se zajedno grejemo na suncu i preturamo po mislima ovog Morovićanina. – Malo iziđem pred kućom, ranije sam hodao, šetao po selu, ali sad slabo, što sam matoriji. Odem nekad u šumu, donesem sebi drva...
U kafanu, kaže deda Mirko, više ne svraća, ali ima prijatelje s kojima se obilazi, te umesto prve jutarnje kafe, u grlo se sruči prva jutarnja čašica rakije.
– Bez toga se ne može – tvrdi nasmejani sagovornik, ponosni deda dve unuke, pa nastavlja da deli savete kako uspešno ostati u braku 45 godina. – Imam babu, sluša me tu i tamo, i ja nju. Mora se tako kad omatoriš, ne valja sad kvariti.
– Bilo bi dobro kad bismo imali dva bazena, jedan veliki i jedan mali, što bi za Morović bilo odlično – kaže Dreković, dodajući da pokušavaju da pronađu način da to i ostvare. – Kod auto-puta nam je industrijska zona u kojoj za sada imamo dve firme, a ima i još zainteresovanih da dođe.
Bogatstvo Morovića pak leži u i na rekama, u bogatoj hrastovoj šumi koja se prostire na 22.000 hektara, odmaralištu Vojne ustanove „Morović“ (uz koje se nalazi i Titova vila „Srna”), bogatoj istoriji, legendama o tunelu koji pod Bosutom povezuje crkvu Svete Marije i ostatke utvrđenja iliti „Popinog grada”, tri istovetna mosta, besprekornoj pijaćoj vodi, vrednim ženama iz Udruženja „Morovićanke” i aktivnim članovima Udruženja „Miloš Obilić” zaduženih za održavanje sela...
Pa, možda i nije Švajcarska, možda se „lopovi više ne stižu” fićom, ali je naše i, ako ćemo se pozivati na stara vremena – da ga čuvamo tako što ga nećemo dati. Ni u slast, ni u propast!
Tekst i foto: Lea Radlovački
Svak' ko je napao Morović kad-tad je mor'o odatle otić'
Da je pozicija današnjeg Morovića od vajkada, čak i u praistoriji, bila atraktivna i pogodna za život ukazuju i arheološki pronalasci poput rimskog groblja i srebrnog novca koji, doduše, datira iz 3. veka nove ere. Najstarije zdanje u selu, koje i danas prkosi vremenu, jeste rimokatolička crkva Svete Marije (Terezije) koja je sazidana u 13. veku i prvi je objekat, inače najstariji sakralni u Sremu, koji vas dočekuje po ulasku u selo iz pravca Šida.
Ali, zato, poreklo naziva mesta i dalje je enigma, iako postoji nekoliko varijantni koje su manje-više uverljive. Prva je da je nastalo iz prvobitnog naziva Marot, potom od srednjevekovne plemićke porodice De Marot, ali i po Stevanu Moroviću koji je sa vojskom i 32 familije tuda došao preko Bosne krajem 13. veka, kao i da je tokom prve polovine 14. tadašnju tvrđavu sagradio ban Jovan Morović. Tada je ta porodica imala neograničenu vlast, a centar moći zapadnog dela Sremske županije predstavljao je upravo grad, da dobro ste pročitali – grad Morović!
Ovo selo bilo je pak pod turskom vlašću od 1529. do 1688. godine, da bi po potpisivanju Karlovačkog mira, Morović pripao Austriji i postao pogranično mesto. Od svog nastanka, pretpreo je silne napade, potom odvođenja meštana u logore, streljanja, spaljivanja... ali uvek se izdizao i opstajao, te 5. avgusta 1943. godine za vjek i vjekova konačno postao oslobođen!
Inače, ima još jedna legenda o nastanku imena sela, premda više sliči anegdoti, naročito u duhu savremenice, a to je da Morović potiče od reči: mor'o je ić'!
