(ФОТО) ДНЕВНИК У МОРОВИЋУ Многи беже у град, па се у селу највише радују кад се роди беба

– Село просто опстаје, не развија се – каже в.д. председника Савета МЗ Моровић Живко Дрековић, додајући да доста младих одлази јер имају двојна држављанства, па је највише остало старијег становништва. – Али, како наш народ каже, има нас овде седам фела! Како су били ратови, доста људи је дошло, једни из Семберије, други из централне Босне, па ми кажемо да имамо две врсте Босанаца. Имамо људе из Хрватске, Славоније, Лике, Далмације, а има и наших Сремаца. У суштини, сви смо „истоговорећи”.

И иако ће вам сви рећи да се релативно добро слажу, уједињени су кад се заједнички у кафани (јединој која је преостала од некадашњих осам) „залива” ракијом, кафом ил' чајем, или окупља уз трач-партије вреднијих и лепших половина оних првопоменутих. Тако, макар, кажу господа из „Беле раде 2“ – Каменко, Сава, Раде и Павле – док седе око пластифицираног карираног столњака и причају о свему што им на ум и језик падне...

– Годинама уназад се лоше живи, нема посла, генерално нас је мало, тужна прича, ал' не вреди плакати – каже Каменко, који нас је највише упутио у опште стање у Моровићу. – До пре 20-30 година у школи су била по два одељења и укупно 40 деце, а сад у читавом разреду их буде троје, до седморо. То вам све говори. Некад смо имали миграције, долазили нам људи, сад више немамо прилив, само одлив. Ово је као кад човек крвари и нема повратка. Ево, мој син није ту, његов није ту... А ниједна неће да се уда и дође на село, у граду имаш централно грејање, а овде хадно купатило!

Од важнијих збивања у селу, тврде, најрадосније је кад се роди нека беба, што је врло ретко, али то не значи да нема разлога да сваког дана заврше на чашици разговора, кад изјадају једни другима све што им на души лежи. Па се тако нађу и доскочице попут оне кад заклети друг комуниста узвикује свом пријатељу, иначе заклетом брадатом четнику: „Е, Микице, Микице, нема више рата“, на шта овај одговара: „Нема, направићемо!” И док шала шалу стиже, може се са карирног столњака чути и понешто заистински занимљиво и важно...

– Знам да је пре рата овде било Немаца, а отац ми је причао да је било неко рибарско предузеће које је извозило рибу из Босута за Беч – тврди госн Каменко. – А сећамо се и када су наши фудбалери победили прваке државе из Сарајева! Средином шездесетих, победили смо први састав Сарајева, и то са 3:1! Људи су тада имали вољу...

И док се диче како су старији од Америке, још увек усклићу партизанске песме, куну се у Тита, маштају како би изгледало кад би се Моровић налазио у Швајцарској ил' Аустрији, тврде да је пут опстанка и развитка у отварању фирми у којима би се радило за веће новце од минималца. А ваљда, колико су Студва и Босут спори, толико су људски језици брзи, али да би се нешто заиста променило, треба бити истрајан као челични мостови који око старог моровићког „града” поносно стоје већ више од века!

Прохладан али довољно сунчан дан био је идеалан да пензионер Мирко Рудић седне на клупу испред комшијске куће и посматра шта се збива у његовој улици. Јер, три деценије по доласку, деда Мирку није много шта преостало него да се присећа и прича о родном Загребу, али и Срему из ког се није никад мак'о.

– Шта ћу, знаш и сама како је, не д'о Бог да идеш из свог места и све да оставиш – вели Рудић, док се заједно грејемо на сунцу и претурамо по мислима овог Моровићанина. – Мало изиђем пред кућом, раније сам ходао, шетао по селу, али сад слабо, што сам маторији. Одем некад у шуму, донесем себи дрва...

У кафану, каже деда Мирко, више не свраћа, али има пријатеље с којима се обилази, те уместо прве јутарње кафе, у грло се сручи прва јутарња чашица ракије.

– Без тога се не може – тврди насмејани саговорник, поносни деда две унуке, па наставља да дели савете како успешно остати у браку 45 година. – Имам бабу, слуша ме ту и тамо, и ја њу. Мора се тако кад оматориш, не ваља сад кварити.

– Било би добро кад бисмо имали два базена, један велики и један мали, што би за Моровић било одлично – каже Дрековић, додајући да покушавају да пронађу начин да то и остваре. – Код ауто-пута нам је индустријска зона у којој за сада имамо две фирме, а има и још заинтересованих да дође.

Богатство Моровића пак лежи у и на рекама, у богатој храстовој шуми која се простире на 22.000 хектара, одмаралишту Војне установе „Моровић“ (уз које се налази и Титова вила „Срна”), богатој историји, легендама о тунелу који под Босутом повезује цркву Свете Марије и остатке утврђења илити „Попиног града”, три истоветна моста, беспрекорној пијаћој води, вредним женама из Удружења „Моровићанке” и активним члановима Удружења „Милош Обилић” задужених за одржавање села...

Па, можда и није Швајцарска, можда се „лопови више не стижу” фићом, али је наше и, ако ћемо се позивати на стара времена – да га чувамо тако што га нећемо дати. Ни у сласт, ни у пропаст!

Текст и фото: Леа Радловачки

Свак' ко је напао Моровић кад-тад је мор'о одатле отић'

Да је позиција данашњег Моровића од вајкада, чак и у праисторији, била атрактивна и погодна за живот указују и археолошки проналасци попут римског гробља и сребрног новца који, додуше, датира из 3. века нове ере. Најстарије здање у селу, које и данас пркоси времену, јесте римокатоличка црква Свете Марије (Терезије) која је сазидана у 13. веку и први је објекат, иначе најстарији сакрални у Срему, који вас дочекује по уласку у село из правца Шида.

Али, зато, порекло назива места и даље је енигма, иако постоји неколико варијантни које су мање-више уверљиве. Прва је да је настало из првобитног назива Марот, потом од средњевековне племићке породице Де Марот, али и по Стевану Моровићу који је са војском и 32 фамилије туда дошао преко Босне крајем 13. века, као и да је током прве половине 14.  тадашњу тврђаву саградио бан Јован Моровић. Тада је та породица имала неограничену власт, а центар моћи западног дела Сремске жупаније представљао је управо град, да добро сте прочитали – град Моровић!

Ово село било је пак под турском влашћу од 1529. до 1688. године, да би по потписивању Карловачког мира, Моровић припао Аустрији и постао погранично место. Од свог настанка, претпрео је силне нападе, потом одвођења мештана у логоре, стрељања, спаљивања... али увек се издизао и опстајао, те 5. августа 1943. године за вјек и вјекова коначно постао ослобођен!

Иначе, има још једна легенда о настанку имена села, премда више сличи анегдоти, нарочито у духу савременице, а то је да Моровић потиче од речи: мор'о је ић'!