INTERVJU – VELEMAJSTOR ALEKSANDAR INĐIĆ: Filmskim scenarijom do evropskog trona

Aktuelni šampion Srbije je posetio našu redakciju i tom prilikom mu je generalna direktorka „Dnevnik Vojvodina presa“ Sandra Mališić uručila plaketu.

Pored velikog reprezentativnog podviga, titule ekipnog prvaka Evrope i uspeha na domaćoj sceni, prvotimac Slovena iz Rume je osvojio ili podelio prvo mesto na nekoliko snažnih međunarodnih turnira, predstavljao Srbiju na svetskom kupu, a nedavno i obradovao srpsku javnost devetim mestom na svetskom prvenstvu u brzopoteznom šahu.

Kakva su vam bila očekivanja na početku godine? Kakve ste planove imali?  

– Reprezentativno, s obzirom na to da su došla dva odlična igrača, velemajstori Aleksej Sarana i Aleksandr Predke, ambicije su bile poprilično velike. Na startoj listi Evropskog ekipnog prvenstva u Budvi bili smo deseti favoriti. Međutim, ja sam i mislio da možemo do medalje. Pogotovo, jer sam i znao da su neki članovi naše ekipe bolji nego što trenutni rejting pokazuje. Tako da je ovo zlato rezultat i pređašnjeg rada i dobrog nastupa u Budvi. Nadam se da ćemo sa odličnim rezultatima nastaviti i na ovogodišnjoj Olimpijadi. Pojedinačno, sezona je bila turbulentna. Imao sam solidan pad što se tiče rejting poena. Međutim, uspeo sam da osvojim četvrtu titulu prvaka države, da budem deveti na prvenstvu sveta u brzopoteznom šahu, osvojio sam ili podelio prvo mesto na nekoliko međunarodnih turnira, kao i na nekim brzopoteznim turnirima.

Prethodne godine je prošao samo jedan mesec da niste odigrali nijednu turnirsku partiju. Koliko je naporno konstantno ići sa turnira na turnir?

– Poprilično. Svakako da dođe do zasićenja i neke vrste umora, a opet, treba i da se radi. Od početka ove godine i narednih nekoliko meseci ne planiram da učestvujem na turnirima. Želim da se malo bolje spremim, da dođe inspiracija, i da uđem u sezonu sa nekim novim idejama. Odigrao sam 2023. između 100 i 120 klasičnih partija, pa svakako da dođe i do umora. Nadam se da će to biti malo drugačije sledeće sezone. Za sada imam u planu da do maja odigram dve partije u Nemačkoj ligi i možda neki brzopotezni turnir.

Takva situacija je bila i pred pojedinačno Prvenstvo Srbije. Zajedno sa kolegama iz reprezentacije ste odmah iz Dubaija došli u Sentu i to sa najvišim ambicijama. Da li ste se posebno pripremali za taj turnir, jer znamo koliko je državni šampionat važan?

– Da, to je bilo dan za danom i zaista naporno. Na primer, sleteo sam oko dva popodne u Beograd, a već sutradan u jedan sam već igrao partiju u Senti. To mi je bio četvrti turnir. Maltene sam u 40 dana odigrao 36 partija, što, gledajući u nazad, možda nije bilo pametno, ali je svakako bilo interesantno. Meni je uvek zadovoljstvo da nastupam na državnom prvenstvu. Od ranije imam ideju da osvojim pet titula. Od posebnih priprema, mogu istaći da sam zamolio i angažovao mog prijatelja Nikolu Nestorovića da mi bude sekundant na takmičenju, da mi pomogne u pripremi partija. Pored toga, bio mi je i dobra podrška i dugujem mu veliku zahvalnost.

Do titule prvaka države ste došli prilično dominantno i potvrdili ulogu prvog nosioca na turniru koji se smatra jednim od najkvalitetnijih u prethodnih nekoliko godina. Da li mislite da će naredni šampionati biti još neizvesniji i kvalitetniji?

– Mislim da to delom zavisi od toga i da li će novi momci koji nastupaju za našu reprezentaciju igrati, a i da nije taj slučaj, u prethodne dve-tri godine na šampionatu igra ono najbolje što šahovska Srbija ima. Ja bih voleo i da sveže snage učestvuju, pa da se tako odmere veštine. Međutim, sve zavisi od termina. Voleo bih i da se poveća nagradni fond, nakon reprezentativnog uspeha, pa da se cela organizacija digne na profesionalniji nivo.

Možete li nam reći kako su izgledale pripreme za Evropsko prvenstvo u Budvi? Na čemu je bio akcenat?

– Pripreme su bile u Kaštelu Ečka. Trajale su samo četiri dana, zbog termina i putovanja na takmičenja, tako da nismo baš imali vremena da sve „pretresemo” i spremimo. Pored rešavanja zadataka, rada na otvaranjima, akcenat je stavljen na zbližavanje, druženje i hemiju u ekipi. Iskoristili smo priliku da se bolje upoznamo, jer nismo svi ranije igrali zajedno. Znači kombinacija druženja i rada na šahu. Ispostavilo se da je sve ispalo kako treba. Osim toga, svako od nas je profesionalac, stalno je u pripremama za pojedinačna ili ekipna takmičenja.

Možete li prokomentarisati tok turnira u Budvi?

– Bili smo deseti favoriti, ali poznavaoci šaha su nas smatrali ekipom koja može svima da pripreti. Ja sam imao velike ambicije. Start turnira je bio odličan. Dobili smo prva dva-tri meča, pa smo izgubili derbi protiv reprezentacije Nemačke, malo nesrećno, jer nakon prva dva-tri sata, sve je delovalo odlično, da imamo relativnu kontrolu, pa ako ne pobedimo, da makar bude nerešeno. Međutim, delom mojom zaslugom, izgubili smo, jer nisam želeo da remiziram. Nakon toga smo nastavili sa dobrim igrama i pobedama. Ono što je bila sjajna stvar, je stabilnost. Na primer, protiv favorizovane Rumunije, nismo toliko ubedljivo pobedili, nego maltene rutinski, što je bio dokaz dobre forme. Zatim smo dobili Englesku i na kraju Grčku, s kojom je bila prilična drama. Na kraju smo uspeli da pobedimo, pa se sve dobro završilo. Moja pobeda je bila prevaga na kraju, naročito, jer je i Nemačka imala sjajan turnir, pa je bila trka tokom celog takmičenja između nas. Bio je kao filmski scenario i Srbija je prvi put postala prvak Evrope.

Ovaj uspeh je stvorio pogodno tle za dalju promociju šaha u Srbiji. Kako mislite da tome treba pristupiti? Šta biste poručili onima koji se tek upoznaju sa drevnom igrom?

– I ranije je postojala inicijativa „Šah u škole“. Voleo bih da se to ponovo aktivira i na nekom višem nivou. Da mladi mogu u školama da imaju šah kao izborni predmet. Osim toga, mi, igrači, možemo češće da igramo simultanke u mestima širom Srbije, posete klubovima, gde postoji interes. Šah pruža priliku nekome ko je ljubitelj igre da testira svoju veštinu protiv nekoga ko je profesionalac, što je još jedan prostor za marketing u šahu. Takođe, treba pohvaliti i ljude koji rade iz pozadine na razvoju šaha. Što se tiče onih koji se upoznaju sa drevnom igrom, a naročito mladih, poručio bih da se pre svega zabavljaju. Međutim, da bi se počelo uživati u šahu, potreban je određeni period. Oko mesec-dva. Tek kada se malo zagrebe dublje, shvati šta se sve dešava na tabli, postave prve zamke, tada počinješ da shvataš lepotu igre, i koliko je bogata. Onda se postaje ljubitelj igre za ceo život. Dakle, strpljenje u početku. Šah uči i odgovornosti, jer si sam. Nije kriv saigrač, sudija... Nema ni tate, ni mame – sam si krojač svoje sreće.

Stefan Kostić