IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Vozovi evropske klase

Svojevremeno, Danilo Kiš je rekao da bi valjalo napisati roman o vozovima. Do kraja života je pravio beleške, skupljao građu za jedan takav roman, ali prerana smrt ga je omela u tome. Uspeo je, samo, da jedan svoj roman posveti Ocu, koji je bio autor Reda vožnje autobuskog, brodskog, železničkog i avionskog saobraćaja. Iako je prvobitna ideja Kišovog oca bila da napiše treće izdanje klasičnog saobraćajnog bedekera, rukopis je vremenom postajao neobični spis u kome se vrši pokušaj spoja svih gradova, mora, kopna, nebesa i meridijana, sa primesama pobune protiv Boga i stvaranje nove religioznosti na temeljima panteizma. Ova priča, malog obima, nema tako velike pretenzije, ali nastoji da se kreće na istim kolosecima, uskim, zatvorenim vagonima, sa zadržavanjem na istim železničkim stanicama.

U vozu sam sa imenom Ive Andrića, na relaciji od Beograda do Budimpešte (ja, naravno, ulazim u njega u Novom Sadu, zadržavam se u Subotici, zbog uobičajene carinske kontrole, i ne mogu da se ne pomislim: evo grada u kome se rodio Danilo Kiš!, a potom, malo dalje, preko Palića se stiže do Horgoša, u kome je rođen Aleksandar Tišma, ali mi ne idemo prema tom graničnom prelazu, već prema Kelebiji). A pre toga prolazimo stanice: „Novi Sad, Jugovićevo, Rumenka, Kisač, Stepanovićevo, Pašićevo, Bačko Dobro Polje, Vrbas, Stari Bečej, Sombor, Novi Vrbas, Feketić-Sekić, Mali Iđoš, Bačka Topola, Zobnatica, Žednik, Verušić, Naumovićevo, Aleksandr. Prv., Subotica”. U stvari – ne, tako piše u Redu vožnje, Edvarda Kiša. Ali on je iz 1938. godine. Kraljevina Jugoslavija, za koju je napisan taj Red,  vrlo brzo se raspala. Ubrzo za njom je, možda ovom istom prugom, krenuo prema logoru u Aušvicu-Osvjenćimu, njegov autor, „ubogi srednjoevropski Jevrejin”. I nestao u vidu dima.

Dok ja putujem, neke od popisanih stanica ne postoje više, pored ostalih, i ona sa imenom mog rodnog mesta (koje i dalje postoji, ali se vozovi više ne zaustavljaju na mestu gde je nekad bila stanica i tabla sa njegovim imenom, jer je mesto poprilično udaljeno, tako da putovanje vozom odavno nije ekonomično), drugim mestima su imena promenjena, ništa neobično, kad znamo da se, od tada, tri puta promenio i naziv države. Dok sam se vozio Ivom Andrićem još uvek je to bila Jugoslavija. U povratku je, uverio sam se kasnije, imala drugo ime.

Januar je, od Subotice, do Budimpešte, polja su bela, pokrivena tankim slojem snega, iz koga proviruje zemlja, crna, oranica, sasvim nalik na stranice knjige koju čitam – bela hartija, sa crnim slovima.  Na snazi je zimski red vožnje: voz za Krakov polazi u 19 časova. Do poslednjeg trenutka ne zna se sa kog perona. Voz odnekud stiže, potom se ispisuje peron, dok glas spikera, meni nerazumljiv, iako glasan, pominje nešto kao vaganjok. Vučem svoju torbu, ispunjenu knjigama, i tragam za vozom koji se zove Cracovia, Krakowiak, Krakovljak, a trebao bi se zvati, da je pravde, Tadeuš Borovski. Uistinu, ja biram trasu kroz Slovačku, preko Košica, do Krakova, iako je bliža trasa prema Katovicama, ali tada bih morao da imam dve vize, i češku i slovačku.

Prečicom putuju oni kojima te vize nisu potrebne, a identičnom trasom nekad su putovali Jevreji iz Novog Sada (koji su bili sabrani u Sinagogi, pre transporta, 1944. godine, kako to opisuje Tišma u Knjizi o Blamu) i Subotice (kao i iz okolnih vojvođanskih mesta, među njima je, svakako, i  E.K.), potom iz Budimpešte (među tim Jevrejima je i četrnaestogodišnji Imre Kertes), tim, ili nekim drugim putem, svejedno, ali u istom pravcu, prema Auschwitz-u, deportovali su Jevreje iz Beča, Praga, Amsterdama (među njima je bila i Ana Frank), iz Italije (u jednom od njih je bio i italijanski pisac, jevrejskog porekla, Primo Levi) i drugih evropskih mesta...

(***)

Ova priča o vozovima, mogla bi da bude priča o ratovima, logorima, progonima i uništenju. O onima koji nisu preživeli i o onima koji su preživeli sa svešću o tom zlu.  Ponovo se vrtimo u krug, kao i vozovi, koji i dalje idu od jedne do druge stanice, i nazad.

Zoran Đerić