ESEJ NEDELJOM O savremenim faraonima

S osnovnim naukom, da je, u svetu savremenih veštaka neophodno zaviriti u svoju unutrašnju stranu, da bi ovladali božanskim drhtajima koji usmeravaju dušu istinskog umetnika. Reč je o knjizi o Peteru Handkeu, dobitniku Nobelove nagrade za književnost, jednom od retkih savremenika koji su, makar na tren, overavajući činjenicu svesnosti života koji živi, tukuć vetar, trčeć u pogrešnom pravcu, pokazali da, još uvek, poseduju ono malo soli, koje nas spasava da nam duše ne obljutave!

Ali, ovo je knjiga i o sebi, o Emiru Kusturici – narativ o Handkeu priziva narativ o Kusturici, oformljujući višeslojnu strukturu romana-eseja-scenarija o dve srodne osećajnosti, o dve jake, slobodne, individualnosti, koje stoje nasuprot zastrašujuće bujice koja se valja striktno obeleženim bulevarima savremenog sveta. I jedan i drugi, svojim životom i delom, svedoče da vrijeme nije linearna pojava, kako veli Kusturica, i da umetnost ima formulu za njega. Na njihove reči koje su, oprezno, saopštili da znaju šta ne znaju, da, zapravo, ne znaju istinu, ali da gledaju, da slušaju, da osećaju, da se sećaju, da se pitaju i da hoće da budu svedoci, ali ne u smislu optužbe ili u smislu odbrane, sručili su se teški oblaci preteće ideološko sintakse. Starozavetna reč proroka Isaije, koji je smirivao svoju muku, opominjući zemlju, trired je oslovljavajući, da ne zaboravi reč Očevu, kao da, simbolički, ukazuje na nesporazume Petera Handkea i Emira Kusturice s delom savremenog sveta.

Što se tiče ovog drugog, oni se produbljuju u njegovom dobrodošlom (rastresitom) antiglobalističkom poučniku, s dragocenim činjenicama i uvidima. Kao na filmskom platnu, u njegovoj novoj knjizi, smenjuju se, u preopasnom maršu, mrtve duše, dovršavajući proces dehristijanizacije i dehumanizacije savremenog čoveka i savremenog sveta. Ova je knjiga, zapravo, inventar darova dobijenih od korporativne svetske zajednice, čiji je osnovni cilj, kako svedoči Zbignjev Bžežinski, da se ne dozvoli stvaranje evroazijskog rivala, odnosno, da se svaki pedalj carstva zemaljskog zaokruži po meri hegemona i materijalizuje, bez ostatka, imitacija američkog načina života. Kao na filmskom platnu, ponavljam, smenjuju se narativi jednog od retkih savremenih intelektualaca i umetnika, koji poseduje i znanje i iskustvo, o umreženim likovima i institucijama koji upravljaju savremenim svetom. A nije, bez razloga, rečeno da je znanje, bez iskustva, teologija lukavoga, neka vrsta mozga izvan glave. Strah od četvrte tehnološke revolucije, u okviru koje bi nam, čipovanim implantantima i dovođenjem u novo stanje tzv. neorganskog čoveka, izbili iz glave Kosovo i Metohiju, veliki reset, Svetski ekonomski forum, tzv. digitalni zatvor, tzv. nova normalnost, stroga kontrola kretanja čoveka, tzv. digitalna valuta, zelena agenda, kao prevara, tzv. biometrijska kontrola planete, ezoterijska društva, narativ o korisnom bezemljašu, a ne uspravnom i ostvarenom čoveku, o nukleusu nacizma koji je sačuvan u anglosaksonskim zemljama, o svetu kao zatvoru, o čoveku u okovima, o kompostaciji, o svetu spektakla i izmenjene svesti, o Netfliksu i Amazonu, koji vode ogromna ljudska stada, o orvelovskoj pripremi za novu vrstu kolektivizma, o veštačkoj inteligenciji, o svakom kliku na kompjuteru koji je jedno malo vešalo za vašu slobodu, o neveseloj slici savremene srpske kinematografije, o trinaestogodišnjem dečaku K. K. koji je obučavan da puca – sve su to teme ove knjige. Reč je, dakle, o temama o prirodi i ustrojstvu savremenog sveta, u kojem se, nevidljivi čovek ne sreće s vidljivim, i o prirodi savremenog čoveka, kojega đavo vrti oko prsta, i ima ime da je živ, a mrtav je. A ovo je inventar autora ovih događaja – Alen Dals, Džordž Soroš, Žak Atali, Klaus Švab, Juvel Harari, Ilon Mask...

Na samom kraju, ukazujem na tri svetla koja se, nakon čitanja nove knjige Emira Kusturice, probijaju u savremenom mraku u mraku – vera u večnost duše, vera u večnost umetnosti i vera u Srbiju i Rusiju, dve države koje se razlikuju samo možda u onom malom procentu ljudi koji čine elite. I danas su, više nego ikada, lekovite reči Nikolaja Jakovljeviča Danilevskog da je Rusija glava sveta koji dolazi i Fjodora Mihajloviča Dostojevskog da će Rusija reći svoju novu zdravu reč, reč koju svet još nije čuo. Iako se savremeni mrak u mraku spustio na sve krajolike savremenog sveta, autor podseća da je mrak, kao što znamo, najgušći pred svitanje. Da kažem i ovo – savremeni opatuljeni odlomak i razlomak od čoveka ne razume da je smrt najsigurnija meta ljudskog progresa; on vodi u nebiće, u nepostojanje, u ništavilo, bez Bogoveka Hrista, jedinog pobeditelja smrti. Progres je, zapravo, ono što vodi Hristu i vaskrsenju, regres ono što odvodi od Hrista i vaskrsenja. Hristočežnjivost je jedina i osnovna sila progresa. Gde smrti ima tu nema stvarnog progresa, veli Avva Justin, a  ako ga ima onda je to prokleti progres u vodenici smrti. Uostalom, šta je progres za Svetoga Savu – sticanje Oca, našega, život u Njemu, radi Njega, odnosno, savlađivanje greha i smrti u sebi i u bližnjima, oko sebe.

Svedočeći iz tuđeg veka, iz veka uprljanog, u senci senke, Očeve, i naselja Njegovih, divnih, eterskih, slažuć dane na dane, noći na noći, o savremenim faraonima progresa, koji su kreatori pustinje straha, besmisla i stradanja, Emir Kusturica je, od filma do filma, od grada do grada, od knjige do knjige, sledio nauk onoga koji nas je oslobodio, koji nije rekao služite, nego tražite. Nauk da duša čovekova, a ne trenutni kovitlaji ustrojstva zemaljskoga, određuje meru naše istinske egzistencije. Stoga je i razumljiva nedavna reč jednog od tumača njegovog dela – da, čega god se dotakne, u dragulj pretvara!

(Matica srpska, 13. decembar)

Selimir Radulović