PRIČE O KNJIGAMA Posute čarobnim prahom
Sve u jednom: i (Borhesov) alef i slikovnica za decu? Nije lako imenovati jer tako izgledaju knjige koje ili baš volimo ili smo potpuno ravnodušni. Dakle, nedavno objavljeni zvanični magijski priručnik za knjige o Hariju Poteru autorke DŽ. K. Rouling “Čarobnjački almanah” (izdanje “Čarobne knjige”) “vrhunski je vodič kroz čarobnjačke liste, grafikone, mape i sve što ima veze s magijom”.
Naravno da je, pored zabave, u ovakvoj vrsti knjiga najvažnija nostalgija koja nas nezaustavljivo obuzima. Sećamo se, na primer, nekadašnjih izdanja, vezanih ponajviše za naslova iz prošlih vremena, iz detinjstva, kada je mnoštvo knjiga objavljivano sa ilustracijama koje su, uz tekst, bile ravnopravne u kompletnom čitalačkom doživljaju. Poput knjiga o Tarzanu sa crtežima koji su, i bez teksta, predočavali radnju. Ili knjiga Žila Verna koje su, gotovo obavezno, bile propraćene crtežima koji su često ostavljali trajniji trag nego sam tekst (i priča): Put na Mesec, Tajanstveno ostrvo! Savršen domet dosegnut je u “Malom princu” Egziperija, a ne treba sumnjati da je i moderni fenomen “grafiče novele” takođe unekoliko transformisana forma baš ove “starinske” pojave.
Ukoliko bi se držali samo književnosti, predstava o ovom spoju različitih duhovnih disciplina ne bi bila dobro objašnjena. Zato i treba da napomenemo da je ovaj fenomen (korisne i lepe) zabave dosegnut i u ilustrovanim enciklopedijama koje su “zarazne”, internet pre interneta, i stvarale su neporecivu vrstu zavisnosti sa svojih milion malih i velikih sličica koje u jednom prelistavanju nikada i ne bi videli u totalu. Svako novo prelistavanje ove vrste knjiga otkrivalo bi nešto dotada neprimećeno.
Magijski priručnik “Čarobnjački almanah” idealan je primer za sve vrste interpretacija koji možemo navesti kada objašnjavamo ovu grafičko-literarnu pojavu: knjiga o knjizi, uputstvo za čitanje, književni bedeker, zabavnik... istovremeno i igra tipa “obucite svoju barbiku” ili već nekog drugog omiljenog junaka. Sa milion sličica i tekstom u različitim formama gde je gotovo nemoguće pronaći jednu liniju čitanja, sve se pretvara u ličnu radionicu, lektiru ili atelje, a uživanje može da bude usmereno u više pravaca sa različitom namerom ili ciljem. Kao da je sve posuto čarobnim prahom koji nas još jednom uverama da mašta nikada nema stabilne, čvrste granice, a da kontrola može biti samo privremena, baš kao u snu.
Tajna fatalne privlačnosti je negde između naašeg načina saznavanja i poimanja stvari i pojava, nazaustavljive čovekove želje kako za znanjem, tako i (estetskim) zadovoljstvom u viđenju lepog (umetničkog). Nije li to počelo još od prve viđene i doživljene knjige – uybenika? Bukvar je naime ispisan upravo prilagođenom metodom slikovnog pisma; treba samo znati primarnu šifru: prepoznaš predmet, stvar, pojavu, životinju (bure, baka, bomba, bulevar, buba...), zadržiš prvo slovo – glas, ostalo odbaciš i – eto! I, zar se tu negde ne krije i nostalgija prvih slikovnica sa prepoznatljivim oblicima stvari i pojavama koje treba obojiti. Ofarbati drvenim ili vodenim bojicama, iako je verovatno da je kod svakoga od nas ponajviše sačuvana prustovska uspomena na miris i šarenilo prvih pregršti voštanih bojica sa kojima je i otpočela naša duhovna avantura koja će nas pratiti u ostatku života. Ovo se iskustvo koristi, naravno, i kasnije u pedagoškom procesu gde su uybenici istorije, biologije... nafilovani manjim ili većim zavodljivim sličicama koje ostaju urezane u našoj mentalnoj mapi.
Ovu vrstu “pravljenja”, to jest kreiranja i izmišljanja knjiga, pored autora pomenutih grafičkih novela, gde su tekst i crtež apsolutno ranopravni, ponajčešće koriste pisci epske fantastike – treba li spominjati velikog Tolkina? – koji uz pomoć mapa imaginarnih oblasti, ali i preglednih spiskova junaka koji pojavljuju u njihovim knjigama s jedne strane olakšavaju čitaocima sam tok čitanja, ali i, iz drugog plana, neprimetno utiču na podsvest istih tih čitaoca koji bojicama pisca bivaju ofarbani snovima i nepovratno zavedeni i šarmirani samom pričom.
Đorđe Pisarev