Fizičko vaspitanje: Od zdravog duha ka zdravom telu

Dok neki predavači imaju udžbenike i već pripremljen pisani materijal koji se bez po muke može poslati elektronski, kako je to kada nisu dostupni sala, rekviziti, pa i kad je zabranjena fizička aktivnost na otvorenom?

– U takvim situacijama osećaš se kao riba na suvom jer nemaš osnovnu stvar, a to je kontakt uživo sa detetom – kaže nastavnica fizičkog vaspitanja Maja Kuprešanin iz novosadske OŠ „Ivo Lola Ribar”. – Međutim, dovijamo se na različite načine i svi smo veoma fleksibilni. U dogovoru s kolegama, svi delujemo na isti način. Deci šaljemo putem Jutjuba različite vežbice koje su primerene uzrastu, kao i pravila raznoraznih igara i grupnih sportova. S obzirom na zabranu kretanja, moj savet je da, koliko god mogu, vežbaju kod kuće, na terasi ili u dvorištu, međutim, u redu je biti i ispred zgrade ili provozati jedan krug biciklom. Deca u trenažnom procesu, koja čine polovinu đaka, u velikom su problemu jer su navikla na kontinuiran rad. Nažalost, ni ostali, pogotovu iz porodica sa dvoje-troje dece koje ne mogu da finansiraju privatne škole sporta, nisu u boljoj poziciji jer su im ta tri časa fizičkog vaspitanja jedina aktivnost.

Kako se može čuti među decom i na društvenim mrežama, mnogi profesori fizičkog traže teoretsko znanje od učenika, što je naišlo na kritike.

– Kad ih obučavamo o nekoj sportskoj igri, učimo ih pravilima, samo se sad prvi put srećemo s tim u pisanoj formi. Visina koša ili dimenzije terena činjenice su koje nikom od njih nisu potrebne. Zbog toga se samo zadržavam na tome da pročitaju materijal koji im pošaljem i razmisle o koncepciji igre kako bi, kada budemo sve to radili u školi, mogli da primene. Ja im ne tražim to u vidu kontrolnog zadatka, niti ih ocenjujem. U šoku su totalnom kad im odgovorim da je jedina ocena: „Bravo!”, što zasluže i samim tim što su se uključili u virtuelnu učionicu. Smatram da u ovom vremenu treba da se usredsredimo na relaksaciju, jer su previše opterećeni ostalim gradivom i domaćim zadacima, što kao odeljenjski starešina primećujem.

– Kad se bliži leto, pitanja dobijam najčešće od devojčica jer im je stalo do fizičkog izgleda. Već samo uvođenje nekih sitnih navika može da donese rezultate. Recimo, dok kucaš poruku na mobilnom, moraš da stisneš trbušne mišiće. A pre nego što odeš u toalet, uradiš pet čučnjeva do prostorije, a zatim, u povratku, još pet. Eto deset čučnjeva, četiri-pet puta dnevno, šta ćeš bolje? – kaže Maja Kuprešanin.

A kad je u pitanju stimulacija rada, postoje različiti načini, kaže naša sagovornica.

– Između ostalog, postavljam im izazove: „Ja sam jutros uradila plenk i izdržala do šezdeset. A vi?”, što pokreće neku našu interakciju. „Pa da li je moguće da je nastavnica bolja od mene”, pomisle i onda pokušaju da me nadmaše, te uzvrate: „Odradio sam plenk šezdeset tri sekunde”. Moja prevashodna uloga u ovom trenutku jeste da ih bodrim, da im kažem da će sve proći, da za to vreme ne sede skrštenih ruku, da rade sve što smo radili u školi, da budu aktivni koliko je to moguće, da se smeju. Pišem im raznorazne pošalice, smatrajući kako treba da im podižem duh, jer njima je mnogo teže nego odraslima.

Kako ističe, deca se najviše žale na to što nemaju kontakta sa drugarima, pa i nastavnicima, jer im je mnogo lepša bila živa reč.

- Komentarišu da im je mnogo lakše da prate vežbe koje im šaljem nego one na TV-u jer im usput objašnjavam i korigujem ih. Budući da je osnovni problem odsustvo socijalne interakcije, imam utisak da su počeli da cene naše druženje i odnos, i to koliko je lepo zajedno igrati fudbal ili odbojku.

Često možemo čuti da sve manji broj dece ume da pliva, penje se uz drvo, skače unazad... Nažalost, kritičari su u pravu, ističe Maja Kuprešanin.

– Već je dokazano studijama da je svaka naredna generacija lošija od prethodne i da ne postiže određene rezultate. Strašno je što je nastavni plan i program, napravljen i nama dat, neprilagođen upravo toj situaciji. Zbog toga tokom dvadeset i pet minuta mog časa fizičkog silmuliramo ono što ih čeka u prirodi. Mnogo više radim na tome nego na tehnici skoka uvis fozberi flop, koja se koristi na olimpijadama, ili koračnoj tehnici skoka udalj. Mislim da se polako svi okrećemo tome, a držanje nekog plana i programa nije više u fokusu. Iako bi neki ovo mogli da osude, znam da će deca profitirati zahvaljujući načinu na koji radim 26 godina. Trudim se da se što više igraju: plava strunjača nam je potok, greda nam je stablo koje se srušilo, kada je poplava, penjemo se na ripstol. Bitno mi je da, kad sutra odu u prirodu, mogu da se odraze pravilno jednom nogom i doskoče na dve dok preskaču neku prepreku.

S. Milačić