POVODOM ODLASKA NAŠEG VELIKOG GLUMCA se oglasila i Vida Ognjenović ŽARKO LAUŠEVIĆ je mitska ličnost! Nije umro od bolesti, već od TUGE

Ognjenović je rekla Tanjugu da će se na pitanje ko je bio Laušević odgovarati još dugo, a "buduće generacije će biti začuđene i verovaće da je mitska ličnost, da tako jedna raskošna, svestrana i neobična nije mogla postojati".

Napomenuvši da je Lauševiću bila dobra i odana prijateljica, Ognjenović je dodala da su se jedno drugom poveravali otvoreno, bez zadrške, i da je bila prva čitateljka svega što je napisao.

Bio je neobično osetljiva osoba. Stalno se bojao da je u autobiografskom pisanju u nečem preterivao, sebi popuštao, da nije negde sebe stavio u prvi plan i ulepšavao stvarnost i svoju ličnost, rekla Ognjenović.

Prema njenim rečima, Laušević je "u svemu voleo meru, imao je vrhunski ukus i smisao za finu ravnotežu u odnosu sa javnošću".

Dobivši na čitanje prvi Lauševićevu knjigu "Godina prođe, dan nikad", Ognjenović se bojala da će naići na "nekakvu žalopojku, pravdanje, neku zbirku pokajničkog samoranjavanja".

Međutim, videla sam da to piše zrela, stabilna osoba, koja analizira taj događaj. Ne zovem ga krivicom, ispostavilo se da to nije krivica, ali on ga je tako tretirao. Živeo je sa tim događajem u srcu, u ponašanju, na usnama, navela je Ognjenović.

Prema njenim rečima, to je bio "tako otvoren tekst, pročišćen, oslobođen svakog preterivanja, maštarenja i bilo koje vrste nekog emocionalnog diskursa, koji bi izazvao sažaljenje ili suze, ili stanje kao da treba da praštamo ili da mu opravdamo, naprotiv".

To je bilo opisivanje činjenica kakve su bile, opis sebe u njima i njih u sebi. Bez gomilanja prideva, lamenta, samosažaljenja...Bila sam zadivljena tekstom, rekla je rediteljka.

Ognjenović je rekla Lauševiću da je dobro uradio što je napisao knjigu, jer mu je potrebno da se osvrće na ono što je bilo, da izanalizira sa svoje tačke gledišta i dubine osećanja.

To ste uradili tako maestralno, čisto, i tako neposredno, kao neko dete koje se pravda pred odraslima za nešto što je uradilo, a nije smelo, ocenila je Ognjenović.

Kada je Laušević predlagao da pređu na ti, Ognjenović mu je odgovarala da ne može preći na ti sa nekim koga tako malo poznaje.

Vi ste suviše složena ličnost, suviše daleko od običnog. Ti je nešto obično, uzgred, blisko, a vi ste daleko iznad ove primitivne i obične stvarnosti. Imam potrebu da vam kaže vi, jer vaša ličnost je obuhvatnija od ti, navela je rediteljka.

Lauševića je prvi put zapazila u jednoj televizijskoj drami, gde mu je oca igrao Petar Božović, i nakon koje se i pored velikog slikarskog dara odlučio za glumu.

Kao direktorka Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, Ognjenović je 1981. godine pri postavljanju "Romea i Julije" predložila Lauševića, koga je znala samo preko televizije, što je reditelj Stevo Žigon odmah prihvatio, "i to je bio jedan od slavljenih i hvaljenih Romea".

Lauševiću je ponuđen stalni angažman u Narodnom pozorištu, ali pošto je Ognjenović otišla na par godina u SAD, kad se vratila već je bio stalni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Ognjenović je po motivima dela Stjepana Mitrova Ljubiše napisala komad "Kanjoš Macedonović" i 1988. godine pozvala Lauševića za naslovnu ulogu.

Prema njenim rečima, Laušević je bio oduševljen i zahvalan, i isto veče je došao do nje, gde su sedeli do dva ujutro i pričali o "Kanjošu Macedonoviću".

Kad se sada setim 'Kanjoša' i Žarka, uvek sam o njemu mislila da je mitska ličnost, kao da je došao iz nekog svog sveta, obitava među nama. Sad mislim da je ta predstava bila neka vrsta mita, prisetila se Ognjenović.

Tokom izvođenja u Budva grad Teatru padala je kiša, Laušević i drugi glumci su kisnuli, ali predstava nije prekidana, već su gledaoci mirno ostali da je prate, ili su postavili iznad sebe nekoliko suncobrana.

Kakav je to bio neviđeni dosluh izvođača, Žarka u prvom redu, i publike. Rekla sam mu tada: 'Žarko, vi bi ovo mogli i da šapućete, svi bi razumeli'. To je bio njegov dar za glumu - njegova koža je glumila, kosa, oči. Svaki pokret je bio smišljen da iskonski prati ono što će reći, ocenila je Ognjenović.

Prema njenim rečima, nije bilo složene misli da Laušević nije umeo sa njom da izađe na kraj, a da publika tačno zna šta to znači.

Kanjoša je tako dobro složio u svojoj glumačkoj labaratoriji, da je to što je prikazivao izgledalo autentično, i vi ste verovali svakom njegovom gestu, istakla je Ognjenović.

Podsetivši da je Laušević bio veliki prijatelj sa glumicom Vesnom Trivalić, Ognjenović je dodala da su se razumeli bolje nego brat i sestra i da nije bilo glumačke srodnosti kao što je bila njihova u "Kanjošu Macedonoviću".

Posle Lauševićevog izlaska iz zatvora i odlaska u SAD, Ognjenović je rekla da će napraviti dramu gde Kanjoš ima 80 godina i mladima priča o ubistvu negativca Furlana, na šta je glumac rekao da je to strašno zanimljivo, ali da neće on to moći, da je sve zaboravio.

Prema njenim rečima, kad se Laušević vratio u Beograd, nije htela odmah o tome da priča, računajući da za to ima vremena, a sada kada ima napisanu uvodnu scenu, "ona nema nikakvu svrhu".

Ognjenović je Lauševića poslednji put videla pre godinu dana, u njenoj ulici u Beogradu, na putu na probu predstave "Poetesa" u Novi Sad, kada joj je mahnuo, prišao i zagrlili su se.

Kažem: 'Ulazite u auto, odavde do Novog Sada ću vam napisati ulogu i ulazite u našu predstavu. Imaćete malo proba, vi ćete to lako napraviti. Za jedna momenat mi smo stali, gledali se - imala sam utisak da će da krene, prisetila se rediteljka.

Međutim, Laušević je odgovorio da ima snimanje serije, da ne može, pa su se zagrili i rastali zauvek.

Kada je čula da je Laušević bolestan i da se nalazi u bolnici, Ognjenović nije htela da ga zove, jer priznaje da nije mogla.

Priznala je i da se nije osećala dobro da bi ga posećivala dok je bio u zatvoru.

Šta da ga gledam u zatvorskom odelu, kako je neslobodan i jadan, i kako ga svi smatraju ubicom, a ja da dođem da ga tešim, navela je rediteljka.

Ognjenović je dodala i da je smatrala da je takva uteha izveštačena, ma koliko je iskrena, i da se ne bi lagodno osećala.

Jedino ako bi me zadržali da ostanem sa njim tamo, pa da pričamo i pokušam da podelim sa njim, to bi imalo smisla. To je besmislica. Onda zašto da idem tamo i demonstriram svoju slobodu i nadmoć, ja nastavljam da živim i radim, a on sedi sa ubicama i provalnicima?, navela je Ognjenović.

Prema njenim rečima, mislila je da ode do Lauševićeve supruge i ostavi ceduljicu da joj javi ako je glumac bolje, ali nije imala snage.

Ognjenović je ocenila da Laušević nije umro od bolesti, već tuge, navevši da je dokazano da svakom raku predstoji neki težak psihički ili drugi udar.

Mislim da se Žarko celog života branio od patnje i krivice. Krivice koja se dogodila bez njegove svesti o njoj, tog trenutka kad se to događalo. On se toga nikada nije oslobodio sasvim, rekla je Ognjenović, koja je dodala da je zahvaljujući Lauševićevim knjigama osetila puno razumevanje za njegovu patnju.