U SUBOTICI POČEO FINALNI „DEZIRE“: Bolno ćutanje

- „Poetika ćutanja“ je prvo krenula kao „Poetika slušanja“, kao nastavak predstave „Poetika gledanja“ u kojoj smo se bavili vizuelnošću u teatru i percepcijom teatra koja se dešava preko očiju. Sad smo krenuli sa tonom, sa zvukom, ali eto, odnos prema stvarnosti i onome što nam se dešavalo pretvorilo je to u neku drugu priču, u priču ćutanja. Na mađarskom jeziku reč ćutanje znači i ono kada ne govoriš i ono kada slušaš. To se menjalo u procesu. Ja sam hteo da se bavim stanjem koje prethodi artikulisanom govoru, ali onda je mnogo istinitije postalo ono što sledi posle artikulisanog govora, jezik posle jezika. U predstavi nema razumljivih reči. Imamo četiri sjajna glumca Pozorišta „Deže Kostolanji“. Imali smo jedan vrlo bolan, ali čudesan proces. Mislim da smo stigli do kraja. Naravno, nervozni smo, ali presretni. Otvaramo festival zato što, vi možda nećete verovati, direktor Kostolanjija je baš insistirao na tome. I oni imaju pravo, a meni je izuzetno drago, jer me ne treba terati da budem ovde – našalio se na kraju Urban.

Na pitanje šta je to bilo bolno u procesu, Urban je odgovorio da je uvek bolno suočiti se sa sobom i svetom oko sebe, naročito kad su se bavili nemogućnošću govora, stanjem kada je neko sprečen da govori. Drugi razlog za mukotrpan proces bio je što nije postojala partitura, nego su scene nastajale iz performativnog procesa koji nije bio unapred strukturisan.

Taj poziv na borbu najbolje ilustruje poziv da se kupi još malo ulaznica kojih je ostalo. Dakle, interesovanje je, kao i prethodnih 14 godina, veliko.

- Slovenački reditelj Jernej Lorenci je jedan od najznačajnijih, nagrađivani reditelj. Subotička publika je mogla da ga vidi u predstavi o Kosovskom boju koju je radio po srpskoj epskoj poeziji, a za njegovu predstavu „Škofjeloški pasijon“ ostalo je još malo karata. Nekoliko karata može se dobiti i za predstavu „Koegzist“ Adrijen Hod. Ako se neko zanima za moderni ples i pokret, to je sigurno par ekselans priča za njih. To je nemačko-mađarska koprodukcija. Ima još nešto malo karata za predstavu „Deca“ Narodnog pozorišta Beograd, u režiji slavne Irene Popović Dragović – naveo je Urban.

Vedrana Božinović, dramaturškinja predstave „Totovi“ koja dolazi iz Sarajeva već deseti, jedanaesti put sarađuje sa rediteljem Andrašem Urbanom. Inicijativa da se na scenu postavi tekst Ištvana Erkenja, mađarskog pisca koji je iza Gvozdene zavese posle Drugog svetskog rata pisao satiru, kako bi izbegao strogu cenzuru, došla je iz SARTR-a.

- Oboje smo bili iznenađeni, ali nam je bilo i drago zato što je to jedan od onih tekstova koji se ne igraju u Sarajevu. Igran je pre 30 godina u zeničkom pozorištu. Mislim da je to jedan od onih dobro skrojenih tekstova kojima treba čovek da se vrati. Veliko zadovoljstvo je bilo raditi „Totove“. Imala sam potrebu da sačuvam svaku rečenicu koja je tamo napisana, i zbog strukture i zbog toga što je pametno napisana. Pri tome ne mislim da je Šekspir glupo napisan pa smo ga zato štrihovali, nego zato što je u „Totovima“ sve jako rezonovalo baš onako kako je napisano sa vremenom i prostorom u kojem smo radili predstavu. To je direktan komentar na stanje u Bosni i Hercegovini. Svaka represija na kraju dovodi do reakcije koja ili je zakašnjela, jer je već sve gotovo i ništa ne može da se popravi, ili je jako krvava. I jedno i drugo je snažna poruka za svako društvo – navela je Vedrana Božinović, radujući se što će sada predstavu imati priliku da vidi publika kojoj je Erkenj mnogo bliži kao sjajan autor. - Uvek je potrebno vratiti se istočnoevropskim piscima koji su stvarali u godinama Gvozdene zavese zato što je njihova veština ogromna da izbegnu cenzorima i to pokazuje koliko umetnost ima veze sa promenama u društvu. Ona je generator promena. Ne kuvamo se mi kao žaba u loncu, nego imamo protivotrov. Nije čudo to što su svi represivni sistemi palili knjige, zabranjivali pozorište, pravili od umetnosti dosadno mesto. „Totovi“ govore o represivnom režimu, o prošlosti, posttraumatskom sindromu… Ne primetimo kada nam diktator uđe u život, kada od onoga - da smo mi samo živi i zdravi - dođemo do nemogućnosti za bilo šta drugo, ne samo za sebe, nego i za sve koje volimo. Budućnosti radi, a valjda hoćemo bar još malo da živimo, mislim da je to jedan od tekstova kojem se treba vraćati.

Igor Burić