DŽEZ PIJANISTA ALFREDO RODRIGEZ U NOVOM SADU U glavi sviram sve instrumente
Njegov život je poput filma. Alfredo Rodrigez je crtao crne i bele dirke na stolu, po kojem je vežbao skale.
Slučajno je naišao na CD Kita Džereta koji mu je promenio poimanje muzike. Otkrio je džez. Nakon nastupa u Švajcarskoj, legendarni muzičar Kvinsi Džouns mu je obećao pomoći da iskoristi svoj talenat i ispuni američki san. Ipak, Rodrigez je prvo morao stići tamo, u SAD. A kad si rođen i živiš na Kubi, to nije nimalo lako. Posle jedne svirke u Meksiku, sa svojim ocem koji je bio poznati kubanski pevač, Alfredo mu je saopštio da se ne vraća sa njim. Ilegalni prelazak granice mu je skoro došao glave, bio je i zatvoren, ali na kraju, njegova priča ima hepiend. Živi u Majamiju, nedavno je izdao novi album “Koral vej”, koji sada promoviše po celom svetu, šireći radost muzike, što je oduvek osećao kao svoj poziv. Priliku za razgovor sa ovim vrhunskim džez muzičarem, novinari su dobili nakon tonske probe.
- Jesam umoran, ali jedva čekamo nastup - dobacio je nasmejan na pitanje kako je, pre nego što su se uključile kamere i diktafoni, da bi ga odmah stiglo sledeće. Zanimalo me da li je ikad svirao neki drugi instrument, jer njegovu tehniku karakterišu brzi i poprilično jaki udarci po klavijaturi, uz melodičnost kakva se retko sreće. Ruke mu prosto lete s jedne strane na drugu, a često i ustane sa stolice, malo zapleše, baš kao što zna i da pusti glas. Odgovor me nije iznenadio:
- Nisam nikad. Kad sam bio mali, želeo sam da sviram bubnjeve. Sećam se odlazaka sa tatom na probe, uvek sam gledao samo u bubnjara. Međutim, kad su me odveli u muzičku školu u Havani, morao sam da biram između klavira i violine, jer sam bio veoma mali. Izabrao sam klavir misleći kako ću se kasnije prebaciti za bubanj, ali nisam. Kad sam imao deset godina već sam bio zaljubljen u zvuk klavira, tako da nikad posle nisam svirao ništa osim klavira. Ali, u mojoj glavi, sviram sve (smeh).
Kada sam podelio sa njim komplimente za tehniku kojom svira, dodao je kao pojašnjenje da je u muzici mnogo bio pod uticajem afričke muzike koja je bazirana na perkusijama. Klavir je za njega samo sredstvo komunikacije o muzičkim i drugim idejama koje je sticao tokom života. Takođe, veoma zanimljivo je bilo kada je kasnije tokom razgovora objasnio da ponekad ima osećaj da slika dok svira, iako nikad nije uzeo četkicu u ruke.
- Volim klavir zato što na trenutke može da zvuči tako nežno i melodično, a onda ta-ba-dam, zazvuči kao bubnjevi.
“Koral vej”, album koji je promovisao u Novom Sadu, komponovao je u vreme pandemije korone. Šetao je ulicom koja nosi taj naziv, ulicom u kojoj živi, maštajući o momentu kao što je bio momenat na koncertu u četvrtak. Momentu kada će ponovo izaći na scenu i svirati ljudima.
– Sve je povezano, pa tako i uspeh može da predstavlja mnogo stvari. Iskreno, za mene je već to što sam živ uspeh. Veoma to smatram važnim. Zašto? Zato što imam mogućnosti, zato što imam porodicu, otac sam, imam ćerku, želim da budem najbolji tata na svetu... Uspeh za mene je takođe to što mogu da izađem na pozornicu i sviram svoju muziku koja predstavlja moje nasleđe, moje korene, muziku koju i sam volim da slušam. Iako mi u naš razvoj ulažemo mnogo truda, veoma sam srećan što ljudi mogu dok sviram klavir da se smeju sa mnom, da plaču sa mnom, da im bude jako dobro, da ih inspirišemo. Kao umetniku, veoma je važno da doprete do srca drugih ljudi.
Rodrigez je još mnogo govorio o stvarima srca, mnogo više nego o školi, o tehnikama. Rekao je da je najvažnija osoba u njegovom životu bio njegov otac koji ga je naučio da razmišlja svojom glavom, da preuzima odgovornost za svoje postupke. Kada je u prilici da predaje, uvek je zainteresovaniji da nekoga motiviše, nego da ga nauči nešto o sviračkoj tehnici.
Igor Burić