TVOJA REČ Suzana Rudić (27) vajarka i pesnikinja: Put iz srca i duše je malo teži, SVI DA BUDEMO TOLERANTNIJI

U tim delima je sažeta istorija, lično iskustvo i sama ličnost stvaraoca, a samo onaj ko se pažljivo zagleda u takvu umetnost, ne samo da će spoznati kakva se osoba iza nje krije, već će spoznati i sebe samog, uviđajući razlike i sličnosti koje spajaju, ili pak razdvajau, te dve duše.

Mlada umetnica Suzana Rudić (27) iz Stepanovićeva, upravo kroz vajarstvo i poeziju svakome kao na dlanu nudi sebe i sve ono od čega je satkana, budući da joj period odrastanja, iako nije bio lak, ipak doprineo da svet posmatra ispravnim očima i svoja shvatanja na najemotivniji način prenosi na glinu ili papir. Do sada je objavila tri zbirke poezije: „Vreme orhideja“, „Druga strana ogledala“ i „Anatomija reči“, a njene pesme prevedene su na makedonski, slovački, rusinski, mađarski, engleski i španski jezik. Kada je reč o vajarstvu, svoja dela i iskustvo prenosila je na mlađe generacije kroz radionice, ali i izložbe, dok je danas najviše angažovana kao novinarka na portalima koji se bave mladima i kulturom.

- Ja nisam bila kao druga deca koja su imala sve, jer mi smo bili siromašniji, ali smo ipak bili srećni - počinje Suzana svoju priču, dajući uvertiru šta je sve uticalo na to da postane ono što danas jeste. - To je ostavilo jak utisak na mene i uvek se setim perioda kad sam odrastala, babinog stalnog kukanja kako je neko omalovažava i govori joj da mi nismo Srbi, jer smo izbegli za vreme Oluje, i slično. To je jako uticalo na mene i baš sam imala loše odrastanje. U osnovnoj školi me vršnjaci nisu prihvatali, doživljavala sam vršnjačko nasilje, ali kad sam krenula u srednju, sve je bilo bolje, drugačiji su bili ljudi, drugačija sredina, jedni druge su prihvatali. Upisala sam umetničku školu, iako su svi govorili da su umetnici ludaci, ali u stvari nisu, oni su najnormalniji od svih ljudi.

Kako je to sve uticalo na tvoje stvaralaštvo?

- Cela ta situacija mi je uvek postavljala pitanja ko smo mi u stvari i zašto nas ljudi ne prihvataju, šta bi moglo da se promeni u društvu, zbog čega se i javljaju hrišćanski motivi u mojim pesmama. Vođena sam svojom ličnom pričom i pričom drugih ljudi. Ranije sam posmatrala njihove oči, pokrete koji mnogo govore o čoveku. Njihovu izboranu kožu koja je glasnija on njih samih, pita se šta je moglo da se promeni. Treba naučiti zastati. Poezija govori o gorčini savremenog života, o strahu da se progovori o sebi i strahu od bliskosti. U ljubavnim pesmama oproštaj je glavni motiv, a u socijalnim traženje pravde i istine, a prisutno je i oslikavanje otuđenost i različitosti.

Kad si počela da pišeš i stvaraš?

- Oduvek sam imala dar za pisanje, još u osnovnoj školi i mislim da sam taj talenat nasledila od dede, koji isto piše rodoljubivu poeziju. Ipak, u prvom razredu srednje škole sam iz srpskog imala dvojku, a na kraju sam nekako došla do petice.

Otkud ljuvav prema vajarstvu?

- To se desilo slučajno, kada sam išla na prijamni za srednju školu, najviše od svega mi se dopalo da nešto modelujem rukama, da nešto stvaram i ostavim neki trag, nešto što će da živi i kasnije. Nas je Bog stvorio, Adama i Evu, pa tako i mi vajari stvaramo na ovoj zemlji neke svoje imaginacije od gline.

Šta najviše voliš da stvaraš?

- Master tema mi je bila degradacija ženskog identiteta, majčinska bol, zašto one ne mogu da rađaju, ženski status, kako drugačije da gledamo na ženu i njeno teleo, zašto sve žene moraju da budu simbol seksualnost, a niko ne gleda malo dublje, da je ona jedna velika žrtva. Mislim da žene dosta osuđuju. Žena ne treba da zaboravi da bude ženstvena, a danas je veliki problem što smo ženstvenost zamenili sa promiskuitetom. Nemojte dozvoliti da budete oni zbog čega ćete se stideti. Današnja žena treba da bude duhovno jaka, smela u određenim granicama, dosledna sebi.

Kako naći balans?

- Društvo treba da bude tolerantnije i muškarci da se malo osveste.

Da ih drugačije vaspitavamo...

- Mislim da to više zavisi od očeva, pošto su oni ti koji treba da vaspitavaju svoje sinove, a ne majke. Tako ja to gledam, jer ako je otac dobar model, on treba da bude uzor sinu, a ne majka. Mislim da su sinovi previše vezani za majke, i da više od žena zahtevaju da im i one to budu, a ne žene, što nije dobro. Muškarci traže da budu voljeni, ali ženama je više potreban prijatelj koji će ih voditi kroz život kada padnu, nego emotivni partner. I ne treba da muškarca gleda kao oca. Ljudi se zavole ali ako duhovnost i poverenje, prijateljski naklon nisu osnov, ta ljubav je pala u zaborav.

Iz perspektive mlade umetnice, kako doći do mlade publike?

- Mladi se bore što više mogu da dođu do izražaja i da što više prikažu svoj rad starijoj generaciji koja je ne može dovoljno da je razume. Zato mnogi previše idu u konceptualnu umetnost koja je komercijalna. Ne rade više iz duše, nego samo da bi bili viđeni i prodali sebe, odnosno napravili od sebe brend.

Koji umetnici onda imaju više uspeha u životu, budući da stalno slušamo kako ne može da se živi od umetnosti?

- Nažalost, imaju više uspeha ovi koji prave od sebe brend, nego mi koji radimo to iz srca i duše, naš put je malo teži.

Koji je savet, kako se izboriti za uspeh a ostati dosledan sebi, svojim principima i svojoj duši?

- Ja sam uvek pratila svoje srce, šta mi ono govori, ulazila sam u normalnije krgove ljudi koji umeju da procene taj rad. Do toga se malo teže dolazi.

Na koji način promeniti sistem u društvu da bi se i odnos prema umetnosti promenio?

- Jaoj, bojim se da se taj sistem neće promeniti kad je kultura u pitanju. Ne znam šta bi bilo pametno da kažem... Možda da se okupe umetnici koji neguju prave vrednosti, da imaju svoje udruženje, da pišu ministarstvima...

Šta onda možemo da kažemo - kakva budućnost čeka umetnost?

- Plašim se da odgovorim na to pitanje, iskreno. Jedino nam ostaje da se borimo da ta budućnost bude bolja za mlade umetnike, kako bismo mogli da kažemo da će da postoji ta budućnost. Zaista me brine kulturna scena na Balkanu, pogotovo kada vidim muzičku scenu, ko su uzori današnjoj deci, zaista nemam reči. Ponekad se čudno osećam kad kažem da to nije bilo tako u „mooje vreme“ a samo sad desetak godina starija od te dece. Znači da se nešto jako čudno dešava sa društvom... Jedan potpuni raskol i razvrat.

Mačeve odlažem sama

Nismo li prognani, od veka do veka?

Mačeve odlažem sama kroz vizuru srca.

Kroz svetlost koja mi obećanjima nagriza beonjaču.

Vrat mi je gudalo, ispevao prolaz kroz sito i rešeto.

Srce mi je doboš, bije u živom menhiru.

Može li moja nataložena grba postati nečije Sunce,

zaklon od

osvrtanja na zabat doma?

Mogu li palom kometom zadovoljiti glad kopči

saplitanja?

Oblikovati besprostranstvo koje me guta?

Što me više nema, to me više voliš.

Drugi pločnici, drugo odzvanjaju...

Takve su ti mili, lestvice čežnjivosti...

(„Anatomija reči“, 2021)

Dobro, ti si jedan od primera koji pokazuje da prave vrednosti i dalje postoje i da se može stići do njih. Šta je ono što čitaoci mogu da saznaju o tebi i tvojoj umetnosti, tvom životu prateći tvoje stvaralaštvo?

- Znaš kako, zbog cele situacije, naučena sam da prihvatam druge ljude i da imam razumevanja za druge. Da se nadovežem na prvo pitanje, kako je sve počelo, mnoga su deca imala problem da kažu odakle su jer su se plašila osude društva, a to tako ne treba da bude. Mnogi su imali strah da priznaju da su deca koja su došla u Oluji ili sa Kosova, jer su ih roditelji tako vaspitali, da je to nešto loše, da su došli da nekome nešto otmu, a to tako nije bilo. Nisu ih vaspitali da su oni zapravo Srbi. Poenta je da pronađu sebe u toj poenziji, svoju životnu priču, jer ja uglavnom pronalazim inspiraciju u životnim pričama ljudi. Tek kada pročitate zbirku moći ćete da saznate nešto više o meni. Ko sam i šta tražim. Mislim da sam borac, ne volim da se predajem. Volim da uvek budem na „čistim računima“ sa ljudima, jer se tako stiče poštovanje. Borba se javlja i u mojim pesmama, bilo individualna, ili borba celog društva. Pojedini su mi govorili da neću uspeti, ali zahvaljujući podršci, motivaciji mog dede, uspevala sam da koračam na ovoj stazi. Branim ono što je moje i volim svim srcem u dušom. Spremna sam da prijateljski dam savet i oprostim. Takođe, mnogo brzo odustajemo jedni od drugih zato što ne umemo u vremenu materijalnih vrednosti da prepoznamo ono što je istinsko.

Da li možemo da kažemo da je tvoje stvaralaštvo univerzalno?

- Moglo bi se tako reći.

Šta možemo da očekujemo od tvog rada u narednom periodu?

- Razmišljam da napišem roman, čija će radnja obuhvatati brojne društvene teme, a ljudi u romanu su povezani na različite načine pod čudim životnim okolnostima. Biće postavljeno i pitanje ženskog identiteta, pronalaženje samoga sebe, preispitivanje i slično. Takođe, imaću i promociju zbirke pesama na Spensu 20. novembra. I opet kažem, potrebno je imati cilj, ali bez ljubavi i dobrih ljudi nema uspeha. I za kraj, istakla bih da se plašim da će tehnologija uništiiti čovečanstvo ako nastavi da se potire empatija.

Lea Radlovački