ТВОЈА РЕЧ Сузана Рудић (27) вајарка и песникиња: Пут из срца и душе је мало тежи, СВИ ДА БУДЕМО ТОЛЕРАНТНИЈИ
За уметност се може рећи да је најинтимнији приказ аутора - уметника који ствара, јер другачије не би умео да живи.
У тим делима је сажета историја, лично искуство и сама личност ствараоца, а само онај ко се пажљиво загледа у такву уметност, не само да ће спознати каква се особа иза ње крије, већ ће спознати и себе самог, увиђајући разлике и сличности које спајају, или пак раздвајау, те две душе.
Млада уметница Сузана Рудић (27) из Степановићева, управо кроз вајарство и поезију свакоме као на длану нуди себе и све оно од чега је саткана, будући да јој период одрастања, иако није био лак, ипак допринео да свет посматра исправним очима и своја схватања на најемотивнији начин преноси на глину или папир. До сада је објавила три збирке поезије: „Време орхидеја“, „Друга страна огледала“ и „Анатомија речи“, а њене песме преведене су на македонски, словачки, русински, мађарски, енглески и шпански језик. Када је реч о вајарству, своја дела и искуство преносила је на млађе генерације кроз радионице, али и изложбе, док је данас највише ангажована као новинарка на порталима који се баве младима и културом.
- Ја нисам била као друга деца која су имала све, јер ми смо били сиромашнији, али смо ипак били срећни - почиње Сузана своју причу, дајући увертиру шта је све утицало на то да постане оно што данас јесте. - То је оставило јак утисак на мене и увек се сетим периода кад сам одрастала, бабиног сталног кукања како је неко омаловажава и говори јој да ми нисмо Срби, јер смо избегли за време Олује, и слично. То је јако утицало на мене и баш сам имала лоше одрастање. У основној школи ме вршњаци нису прихватали, доживљавала сам вршњачко насиље, али кад сам кренула у средњу, све је било боље, другачији су били људи, другачија средина, једни друге су прихватали. Уписала сам уметничку школу, иако су сви говорили да су уметници лудаци, али у ствари нису, они су најнормалнији од свих људи.
Како је то све утицало на твоје стваралаштво?
- Цела та ситуација ми је увек постављала питања ко смо ми у ствари и зашто нас људи не прихватају, шта би могло да се промени у друштву, због чега се и јављају хришћански мотиви у мојим песмама. Вођена сам својом личном причом и причом других људи. Раније сам посматрала њихове очи, покрете који много говоре о човеку. Њихову изборану кожу која је гласнија он њих самих, пита се шта је могло да се промени. Треба научити застати. Поезија говори о горчини савременог живота, о страху да се проговори о себи и страху од блискости. У љубавним песмама опроштај је главни мотив, а у социјалним тражење правде и истине, а присутно је и осликавање отуђеност и различитости.
Кад си почела да пишеш и ствараш?
- Одувек сам имала дар за писање, још у основној школи и мислим да сам тај таленат наследила од деде, који исто пише родољубиву поезију. Ипак, у првом разреду средње школе сам из српског имала двојку, а на крају сам некако дошла до петице.
Откуд љував према вајарству?
- То се десило случајно, када сам ишла на пријамни за средњу школу, највише од свега ми се допало да нешто моделујем рукама, да нешто стварам и оставим неки траг, нешто што ће да живи и касније. Нас је Бог створио, Адама и Еву, па тако и ми вајари стварамо на овој земљи неке своје имагинације од глине.
Шта највише волиш да ствараш?
- Мастер тема ми је била деградација женског идентитета, мајчинска бол, зашто оне не могу да рађају, женски статус, како другачије да гледамо на жену и њено телео, зашто све жене морају да буду симбол сексуалност, а нико не гледа мало дубље, да је она једна велика жртва. Мислим да жене доста осуђују. Жена не треба да заборави да буде женствена, а данас је велики проблем што смо женственост заменили са промискуитетом. Немојте дозволити да будете они због чега ћете се стидети. Данашња жена треба да буде духовно јака, смела у одређеним границама, доследна себи.
Како наћи баланс?
- Друштво треба да буде толерантније и мушкарци да се мало освесте.
Да их другачије васпитавамо...
- Мислим да то више зависи од очева, пошто су они ти који треба да васпитавају своје синове, а не мајке. Тако ја то гледам, јер ако је отац добар модел, он треба да буде узор сину, а не мајка. Мислим да су синови превише везани за мајке, и да више од жена захтевају да им и оне то буду, а не жене, што није добро. Мушкарци траже да буду вољени, али женама је више потребан пријатељ који ће их водити кроз живот када падну, него емотивни партнер. И не треба да мушкарца гледа као оца. Људи се заволе али ако духовност и поверење, пријатељски наклон нису основ, та љубав је пала у заборав.
Из перспективе младе уметнице, како доћи до младе публике?
- Млади се боре што више могу да дођу до изражаја и да што више прикажу свој рад старијој генерацији која је не може довољно да је разуме. Зато многи превише иду у концептуалну уметност која је комерцијална. Не раде више из душе, него само да би били виђени и продали себе, односно направили од себе бренд.
Који уметници онда имају више успеха у животу, будући да стално слушамо како не може да се живи од уметности?
- Нажалост, имају више успеха ови који праве од себе бренд, него ми који радимо то из срца и душе, наш пут је мало тежи.
Који је савет, како се изборити за успех а остати доследан себи, својим принципима и својој души?
- Ја сам увек пратила своје срце, шта ми оно говори, улазила сам у нормалније кргове људи који умеју да процене тај рад. До тога се мало теже долази.
На који начин променити систем у друштву да би се и однос према уметности променио?
- Јаој, бојим се да се тај систем неће променити кад је култура у питању. Не знам шта би било паметно да кажем... Можда да се окупе уметници који негују праве вредности, да имају своје удружење, да пишу министарствима...
Шта онда можемо да кажемо - каква будућност чека уметност?
- Плашим се да одговорим на то питање, искрено. Једино нам остаје да се боримо да та будућност буде боља за младе уметнике, како бисмо могли да кажемо да ће да постоји та будућност. Заиста ме брине културна сцена на Балкану, поготово када видим музичку сцену, ко су узори данашњој деци, заиста немам речи. Понекад се чудно осећам кад кажем да то није било тако у „мооје време“ а само сад десетак година старија од те деце. Значи да се нешто јако чудно дешава са друштвом... Један потпуни раскол и разврат.
Мачеве одлажем сама
Нисмо ли прогнани, од века до века?
Мачеве одлажем сама кроз визуру срца.
Кроз светлост која ми обећањима нагриза беоњачу.
Врат ми је гудало, испевао пролаз кроз сито и решето.
Срце ми је добош, бије у живом менхиру.
Може ли моја наталожена грба постати нечије Сунце,
заклон од
освртања на забат дома?
Могу ли палом кометом задовољити глад копчи
саплитања?
Обликовати беспространство које ме гута?
Што ме више нема, то ме више волиш.
Други плочници, друго одзвањају...
Такве су ти мили, лествице чежњивости...
(„Анатомија речи“, 2021)
Добро, ти си један од примера који показује да праве вредности и даље постоје и да се може стићи до њих. Шта је оно што читаоци могу да сазнају о теби и твојој уметности, твом животу пратећи твоје стваралаштво?
- Знаш како, због целе ситуације, научена сам да прихватам друге људе и да имам разумевања за друге. Да се надовежем на прво питање, како је све почело, многа су деца имала проблем да кажу одакле су јер су се плашила осуде друштва, а то тако не треба да буде. Многи су имали страх да признају да су деца која су дошла у Олуји или са Косова, јер су их родитељи тако васпитали, да је то нешто лоше, да су дошли да некоме нешто отму, а то тако није било. Нису их васпитали да су они заправо Срби. Поента је да пронађу себе у тој поензији, своју животну причу, јер ја углавном проналазим инспирацију у животним причама људи. Тек када прочитате збирку моћи ћете да сазнате нешто више о мени. Ко сам и шта тражим. Мислим да сам борац, не волим да се предајем. Волим да увек будем на „чистим рачунима“ са људима, јер се тако стиче поштовање. Борба се јавља и у мојим песмама, било индивидуална, или борба целог друштва. Поједини су ми говорили да нећу успети, али захваљујући подршци, мотивацији мог деде, успевала сам да корачам на овој стази. Браним оно што је моје и волим свим срцем у душом. Спремна сам да пријатељски дам савет и опростим. Такође, много брзо одустајемо једни од других зато што не умемо у времену материјалних вредности да препознамо оно што је истинско.
Да ли можемо да кажемо да је твоје стваралаштво универзално?
- Могло би се тако рећи.
Шта можемо да очекујемо од твог рада у наредном периоду?
- Размишљам да напишем роман, чија ће радња обухватати бројне друштвене теме, а људи у роману су повезани на различите начине под чудим животним околностима. Биће постављено и питање женског идентитета, проналажење самога себе, преиспитивање и слично. Такође, имаћу и промоцију збирке песама на Спенсу 20. новембра. И опет кажем, потребно је имати циљ, али без љубави и добрих људи нема успеха. И за крај, истакла бих да се плашим да ће технологија уништиити човечанство ако настави да се потире емпатија.
Леа Радловачки