IZ PIŠČEVE BELEŽNICE U Metohiji
Šiptari nemilice ruše crkve i manastire, pravoslavne i srpske, na Kosmetu, a oni su, vekovima, čuvali, u ulazu na Rugovsku kapiju, Pećku patrijaršiju, čuvali su Pećaršiju. Neće se dobrom vratiti nikome ko ruši sveta mesta, bilo čija i bilo gde. To nam jedino i ostaje: da verujemo u božiju moć. Mi ljudskom zlu ne možemo ništa drugo osim da ga uvećavamo.
3. III 2000, 16.50
571.
Kada sam sa Miodragom Bulatovićem, u pratnji nekog Beriše, u autu, sa srpskim vozačem, 1986. godine, obilazio Metohiju i Kosovo, tražio sam da idemo u Junik. Beriša umalo nije skočio od sreće i umalo nije temenom probio krov automobila u kojem smo sedeli. Pomislio je da konačno može nešto njihovo pokazati, jer smo išli od manastira do manastira. Skrenuli smo i stigli u Junik, među nekolike kamene kule, uske i visoke, pod krovom od kamena, od složenih ploča, sa puškarnicama i malim prozorima. Pokazivao je modru planinu, na zapadu, odakle su sišli. Ja mu nisam rekao, Bulatoviću – razume se – jesam, da radi toga nisam u Junik došao već zbog sećanja na godine pre Drugog rata, kada su moji roditelji, 1937. godine, i nekoliko rođaka još, tu, u Juniku, u Batuši, po kraljevskoj volji dobili zemlju, nastanili se u malim kućama i zaimali. Tamo je rođen moj stariji brat iako mu svuda piše da je rođen u Krnjoj Jeli. Kada su oca pozvali u rezervu, u Kotor, majka je ostala sama, sa malim, tek rođenim Dragom i još jednim detetom, starijim od Draga, bolesnim, nepokretnim, sa Đokom koji je rano i umro, s njima je, noseći ih na rukama, u zaštiti od Nemaca, jedva umakla, u koloni izgnanika, preko Čakora i došla u našu kuću, pod Crvenu gredu, gde su se moji roditelji zarekli da neće više nikad nigde seliti i da je tu najsvetije.
3. III 2000, 1703
572.
Kada smo otišli iz Pećaršije malo dublje u Rugovsku klisuru i kada smo izašli iz auta, na kamenom ramenu, na okuci pod liticama, učinilo mi se da nikad nisam bio toliko duboko, u zemlji, i da mi nebo nikad nije bilo toliko daleko. To sam dobio sa mislima kako je moja mati, sama, sa dvoje dece na rukama, bežala pred goničima u belim kapama.
3. III 2000, 1710
573.
Kod manastira Dečani, malo zapadno, pod ogradom, na livadi, pod međama i na samku, video sam, tada, 1986, crni i visoki spomenik, ukrivljen, i venac od veštačkog cveća na njemu. Beriša nam je rekao da je to porodična grobnica Zogovića, da je tu, kod roditelja, donesen pesnik Radovan Zogović, a da su mu oni, albanski pisci, doneli veliki venac na grob. To je bio jedini venac na Zogovića grobnici, tada.
3. III 2000, 1715
574.
Kroz Prizren je vozač jedva uspevao da prođe: deca su, u buljucima, istrčavala, ni da se okrenu, ni da se korak pomaknu u stranu, ja se čudio kako decu tako puštaju, bez zaštite, a Bule na njegov način, direktno, pred Berišom, govorio da roditelji ne moraju da brinu: ako im pogine troje, ostane im još desetoro! Deca su se usundavala oko automobila, kao da su gluva, a mi smo ćutali, a Beriši su se crvenele uši.
3. III 2000, 1720
Miro Vuksanović