INTERVJU: DRAGANA RADAKOVIĆ, OPERSKA UMETNICA Narod bez kulture je horda razbojnika

Rođena Novosađanka završila je osnovne i magistarske studije na FMU u Beogradu i to dva odseka: solo-pevanje u klasi prof. Radmile Bakočević i dirigovanje u klasi prof. Stanka Šepića. Dve sezone bila je dirigent Operskog studija Borislav Popović pri Narodnom pozorištu. Dirigovala je predstave “Rigoleto“ i operu Stanislava Biničkog „Na uranku“, a vodila je i hor AKUD „Lola”, s kojim je ostvarila više od 70 koncerata po zemlji i inostranstvu. Još kao student nastupala je sa orkestrom Beogradske filharmonije i Simfonijskim orkestrom RTS-a, zatim sa orkestrom Opere Narodnog pozorišta i Umetničkim ansamblom Vojske Srbije „Stanislav Binički”. Kao  sopran ostvarila je veliki broj uloga: Aida, Odabela, Abigaila, Leonora, Dezdemona,Turandot, Toska, Norma, Dona Ana, Muzeta, Rozalinda… i to u najvećim operskim kućama, od Sidneja i Pekinga, do Kaira i Nice,  a za nekoliko dana će na Kanarskim ostrvima biti deo premijernog izvoĐenja nove postavke „Nabuka”.

– Ovo će biti moja petnaesta produkcija čuvene Verdijeve opere, ali bez obzira na veliki broj otpevanih predstava, i dalje se  radujem i sa uzbuđenjem iščekujem novo ruho moje Abigaile, nove kolege, novog reditelja i dirigenta. Abigailu pevam preko 20 godina i uvek joj se vraćam, kao dobroj knjizi – kaže Dragana Radaković u intervjuu za „Dnevnikovu nedeljnu kulturu”.

 I u ovom neizvesnom, čak turobnom vremenu, operska umetnost ne samo da živi nego opet diše punim plućima? Ili se to samo čini nama koji je posmatramo sa strane i u njoj uživamo?

– Operska umetnost je živela, živi i živeće. Bez nje se ne može, kao što se ne može  bez kulture i umetnosti. Ona oplemenjuje, ona je duhovna hrana, ona širi vidike, budi emocije i provocira maštu. Narod bez kulture je horda razbojnika. Svi mi koji imamo dar i talenat zahvalni smo i sa velikom odgovornošću pevamo, sviramo i činimo ovaj svet lepšim.

 Uprkos pojedinačnim modernističkim rediteljsko/produkcijskim izletima, koji su dobro prihvaćeni, naša publika kao da ipak više preferira klasičan pristup operskoj literaturi. Da li je razlog tome činjenica da ovdašnje produkcije ipak ne mogu da se mere sa svetskim, ili naši ljudi naprosto ne vole postavke gde se, na primer, „Rigoleto” smesti u Las Vegas 1960-tih, a „Turandot” u okruženje koje više liči na ludnicu nego carski dvor?

– Budžet za kulturu kod nas je mnogo skromniji nego u Americi, Australiji ili Engleskoj. Tako da je to već uslovljavajući faktor da li možete praviti skupe i raskošne predstave ili ne. Ipak, mi imamo odlične produkcije i sa manje novca. E sad, moderno da ili ne? Moderno po svaku cenu – apsolutno ne. Opera treba da prati duh vremena u kom živimo, ali da ostane verna libretu, verna kompozitoru, da je logična i da je istinita. Gledala sam „Travijate” u mini suknji, to nije opstalo. To bude interesanto kratkoročno, ali tradicionalne predstave su večne.

 Ima li prostora za strah da će, možda ne u godinama ali u decenijama koje dolaze, operska umetnost polako početi da (iz)umire, jer je skupa, a novih dela, pogotovo vrhunskih, ima malo, pa kuće moraju da se oslanjaju na desetak neprolaznih Verdijevih, Pučinijevih ili Bizeovih naslova (čak je i Vagnera sve manje na svetskim scenama)?

– Tačno je, opera je skupa, to nije sirotinjska zabava. Zato velike kuće pribegavaju koprodukcijama. Ja sam pevala koprodukciju „Kavalerije rustikane” u Sidneju, zatim je ta opera išla u London i Pariz. Takav način poslovanja štedi novac. Ali ono što je danas prisutno jeste da ljudi nemaju vremena ni snage da posle napornog radnog dana sede na predstavi po 3 ili 4 sata. A istovremeno imate velike ponude različitih sadržaja i zabave, koji mame publiku na sve strane. Zato operska izvođenja treba da budu vrhunska, kvalitetna – i ne preduga.

 Ima li razlike u pristupu ulogama, u odnosu na to koliko su zahtevne, ili koliko odgovaraju glasu pevača? Da li je uvek isti metod rada na njima?

– Metod pristupa je manje više sličan. Prvo savladate note i tekst, a onda upevavate ulogu, razrađujete detalje, glancate, doterujete do konačnog izgleda. Zatim radite s dirigentom i rediteljem i konačno kreirate svoj lik.

 U otvorenim razgovorima s Vašim kolegama često sam čuo komentar da je za pevača, ukoliko želi da traje, veoma važno da bira uloge, odnosno da se drži repertoara koji odgovara njegovom glasu u datom trenutku, pa i po cenu da možda propusti neke naizgled dobre angažmane. Kakav je Vaš stav, šta biste u tom smislu savetovali mladim kolegama?

– Najvažnije je pravilno voditi svoju karijeru. Lako je u mladosti zasijati, ali treba trajati i držati visok nivo izvođenja. Mladost je svemoćna, puna energije, puna lakoće, ali dođe drugi deo života u kome preovladavaju znanje, iskustvo i mudrost. Mladima govorim da brižljivo odabiru uloge, da ne srljaju u teški i dramski fah pre vremena, jer će to ostaviti posledice. Mi smo jedini instrument bez rezervnih delova. Pevaču ako se nešto desi, on ne može kao violina da zameni žicu. Zato je važna odgovornost prema svom daru i talentu. Interesanto je da sam ulogu Turandot odbijala četiri puta, jer sam osećala da nisam bila spremna u tom trenutku. A posle me je ta uloga proslavila. Ono što je vaše, to vam niko ne može uzeti. Nebo je veliko da svaka ptica peva svojim glasom i da nađe svoje mesto.

 Kada govorimo o mladim kolegama, nakon određene pauze ponovo budućim pevačima na visokim školama predaju operski umetnici više nego respektabilnih svetskih karijera, poput Vas na FMU ili Željka Lučića na AUNS. Koliko ovim mladim ljudima znači činjenica da možete da u onaj čisto vokalno-pedagoški momenat ugradite i iskustveni – jer, uz sve poštovanje prema, recimo, SNP-u, ipak nije isto pevati u Novom Sadu i u Metroplitenu ili Sidnejskoj operi?

– Svakako ostvaren umetnik sa velikim internacionalnim iskustvom, kao pedagog može biti plodonosan. Najbitnije je da sa velikom ljubavlju prenosite znanje. Jer koliko dajete toliko se i vraća.  A mladi su vrlo inspirativni i zanimljivi. Riznica mladosti, talenta, energije... puni moje biće.

Neophodno je vladanje jezicima

l Pripremajuću se za ovaj intervju našao sam Vaš razgovor za kuću SBS povodom uloge Turandot u Sidnejskoj operi. I nije mi bio od pomoći - jer ste odgovarali na perfektnom italijanskom. Koliko operskom umetniku olakšava performans dobro poznavanje jezika na kom peva?

– Vladanje jezicima je neophodno za ovaj poziv. Naočito italijanski, jer je većina opera na italijanskom jeziku.

 Budući da ste i veoma uspešna dirigentkinja, da li se lagodnije osećate na sceni ili ispred nje? I da li Vam je, kao vrhunskom operskom umetniku, lakše da dok dirigujete komunicirate s pevačima – jer znate sve i dobre i loše strane scene – ili to, naprotiv, može da bude i otežavajuća okolnost?

– Iza mene je preko 30 godina karijere, preko 1.200 otpevanih predstava po svetu. Tako da mi sada baš prija dirigentska palica i dirigovanje. To je još jedna moja velika ljubav, koja će sada sve više dolaziti do izražaja. Oba poziva su zahtevna, i pevanje i dirigovanje, ali koriste jedan drugom i nadopunjuju se. Dok pevam, imam odgovornost za svoj glas, a kad dirigujem odgovorna sam za ceo ansambl koji je ispred mene, a to nekad bude i do 200 ljudi.

 Hoće li Vas ubuduće više biti na domaćim operskim scenama, a pre svega na novosadskoj?

– Povremeno gostujem u Novom Sadu, mom rodnom gradu. I verujem da ću uskoro pevati neku opersku predstavu ili možda dirigovati ...

Miroslav Stajić