TVOJA REČ Maja Andrić (29),  operska pevačica: Narodu je uvek potrebna kultura

Završila je osnovnu muzičku školu za klavir i solo pevanje, a već nakon toga je upisala srednju „Isidor Bajić” a solo pevanje joj je bio glavni predmet. Po završetku je upisala osnovne, potom i master studije solo pevanja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a u svojoj dosadašnjoj karijeri beleži mnogobrojne uspehe na republičkim i međunarodnim takmičenjima, kao i održane koncerte tokom školovanja.

Trenutno radi na pripremi predstave „Aida” čija će premijera biti početkom septembra, a oni koji su nestrpljivi da čuju Maju kako peva, imaju priliku koliko sutra, jer će na krovu tržnog centra „Promenada” biti održan koncert filmske muzike „Zvižduk u osam”, s početkom u 20 časova.

- Ljubav prema pevanju se javila usputno i spontano - priseća se Maja. - Počela sam da se bavim muzikom, a tata je prepoznao to kod mene, pa sam pred kraj osnovne škole otišla sam da me čuje profesorka Milica Stojadinović i ona je htela sa mnom da radi. Bila sam dosta mlada, sa 13 godina sam upisala pevanje, napravili su izuzetak, iako se čeka da dete mutira. To je tako nekako počelo i ja sam u roku od dve-tri godine već počela da odlazim na razna takmičenja na kojima sam osvajala prva mesta i prosto, bez ikakvog velikog napora, to je tako išlo. Pokazalo se kao da to jeste prava stvar za mene...

Kada slušamo operske pevače, stičemo utisak da tu ima mnogo muke i da nije baš tako lako...

- Ima mnogo muke. Znaš kako, u ovom poslu ceo život moraš da radiš na sebi i da vežbaš, pa čak i kada si stopostotno zadovoljan, nema kraja. Ne možeš da kažeš da sad znaš sve i da ćeš do kraja života tako da radiš. Ne, moraš non-stop da učiš nešto novo, da nadograđuješ sebe i svoje znanje. Rad sa različitim dirigentima mnogo znači, čuješ drugo mišljenje. Takođe, operski pevači, naravno ne svi, imaju svog mentora do kraja života, bez obzira koliko godina imamo i što smo završili studije i što smo toliko godina već u ovom poslu. Jednostavno dođe momenat kada ti treba neko ko će ti biti zvezda vodilja.

Šta je najizazovnije u tvom poslu?

- Najizazovnije je kada dobijem neku ulogu i kada neke delove, za koje mislim da je nemoguće da ih otpevam i da zvuče onako kako želim, na kraju ispadnu kako treba i opravdam sve, onda sam i najzadovoljnija. Kad izađem pred publiku i dam sve od sebe i da, ono što sam kroz prethodne mesece radila, to pokažem i to na način na koji želim.

S obzirom na to da operski pevači treba da budu i glumci, koliko ti to daje prostor za igru?

- Baš volim što je pevanje povezano sa glumom. Imali smo pripreme glume na Akademiji, mimo scenskih pokreta. Jer, kad izađeš na scenu, potrebno je da budeš što bolji i da si što više naučio. Kasnije neke stvari dolaze spontano, uči se od reditelja sa kojima radiš, od kolega koje imaju više iskustva, bukvalno mora da se stalno radi na sebi, nema kraja u ovom poslu.

Spominješ izalzak na scenu, razumem da vam je to najvažnije u svemu što radite. Kakva vam je publika danas?

- Uglavnom su tu neke malo starije generacije koje nas prate.  Nažalost, mislim da nema mnogo mladih koji posećuju operu i ja ih sa jedne strane i razumem. Recimo, upravo zbog toga, da bi mlađe generacije počele da dolaze, radimo i dečje predstave, gde i roditelji treba da dođu sa svojom decom, da isprate i da vide da tu postoji i određena radnja, gluma, da je to kao jedan mali film. Sve to ima nekog smisla. Ono što je vrlo zanimljivo i na šta publika dobro reaguje, a što reditelj Aleksandar Nikolić radi u svim predstavama, kad poprilično kupuje publiku svojom fenomenalnom režijom i ide u neku ekstremnost, povezuje nepovezano, dobri su kostimi, on je čovek koji misli o svemu, lepo povezuje priču, ubacuje i balet gde ne mora, sve lepo začini, pa ljudi lepo reaguju. On pravi opere koje nisu statične, više je kao jedan dugometražni film. Mislim da dosta treba ulagati u trenutne predstave i da dobra režija kupuje publiku.

Koliko se ima sluha za ulaganje u sve to? Da li smatraš da vam se dovoljno izlazi u susret, da li vam se dovoljno pomaže, imate li prosotr, podršku koja vam je potrebna...?

- Mislim da imamo dovoljno podrške od Grada. Radimo premijere svake godine. Grad dosta pomaže i ulaže u kulturu, što mi je veoma drago. Neke stvari su se ipak promenile, sa moje tačke gledišta. I, trenutno, mislim da dolazimo do publike čak i preko nekih „polukomercijalnih” stvari, kao što su rok-opera, disko-opera i slično... Reč je o projektu koji prave opera i novosadski Big Bend.

Da li to znači da će opera uvek naći način da opstane?

- Mislim da hoće, jer je ona potrebna ljudima. Znaš kako, ranije ljudi nisu išli kod psihologa, terapeuta i slično, nego su išli u pozorište. To je bio momenat opuštanja i neka vrsta terapije. Mislim da se i dalje neguje taj momenat i narodu treba kultura u svom ovom haosu koji nas je zadesio.

Šta se desi ako ti „pukne” glas ili ako se razboliš?

- U mom slučaju, nespavanje i stres najviše utiču na glas. Moramo da se čuvamo tih stvari, da na vreme legnemo, ustanemo, da pazimo šta jedemo, da imamo fizičke aktivnosti... Sa prehladom može nekako da se izvuče situacija, ali sa upalom grla ili tako nešto, svašta se dešava. Nije mi se nikad desilo da otkažem predstavu, ali inače ima i takvih situacija. I, recimo, ovaj period je toliko nepogodan za pevače, zbog alergena, muku mučimo i sa tim. Nije lako... Stvarno nije lako!

Kako se nosiš sa tremom?

- Trema je sastavni deo našeg posla i to je neugodan osećaj koji se jedino radom i trudom može savladati. Uvek postoji doza uzbuđenja pred nastup, ali trema koja te savlada, znači da nešto nismo dovoljno navežbali. Zato gledam da svaki put na scenu izađem 120 odsto sigurna i spremna.

L. Radlovački

Foto: privatna arhiva