VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Prazna čaša sile

Pre petnaestak godina na vinsku scenu krenula je iz podruma Milana Petrovića, preko Salaša 137, a potom i restorana Fiš zeleniš, pomalo stidljivo, bez uobičajenih agresivnih talambasa i pompe. Praćena je samo slasnim zalogajima i lepim, pomalo emotivnim pričama o njenoj sudbini.

I dogodilo se čudo, neočekivano. Na tržištu dragocenosti, koje važi i za vino, slava se stiče dugo, decenijama, a ruši se, kao kula od karata, zbog najmanjih propusta, naša sila zablistala je munjevito.

Gotovo preko noći, postala je miljenica mnogih enofila (vinoljubaca). U konkurenciji kakva u dugoj viševekovnoj istoriji našeg vinarstva nije postojala, u kojoj se troše milioni za reklame, ona je zasjala svojom ljupkošću, elegancijom, skladnošću i svežinom, toliko važnim kad je reč o belim vinima.

Do dana današnjega ni u jednom mediju nije osvanula bila kakva plaćena markentiška poruka za nju. Njen dokaz je u njenoj konzumaciji. Postala je in, nešto što se nosi. Sila je uspela, ono što jedna moćna Nemačka, vinarska sila, nije mogla. Uspešno se suprotstavila šardoneu i šardoneizaciji koja je ozbiljno zapretila i našim vinogorjima.

Šardone, tradicionalna sorta Burgundije, u novije vreme omiljena je u celom svetu - ne postoji nijedan vinski region na planeti na kome ona nije dobrodošla. Potisnula je nemački rizling rajnski sa svetskog trona, da se bori za drugo mesto, francuskom kraljevskom sortom sovinjon blan. Širom sveta formiran je tzv. ABC-pokret među ljubiteljima vina: „Sve, samo ne šardone”. U Sremu je on prihvaćen orijentacijom vinogradara, a šire silu.

To je i najlepši odgovor na svojevremeni apel Svetske organizacije za lozu vino, upućen svim vinogradarskim zemljama da se vrate svojim autohtonim i novostvorenim lozama, kako uskoro planeta ne bi spala na samo nekoliko vina, poput šardonea, rizlinga, kaberne sovinjona, merloa, pino naoara...

Sila je postala naše vinsko bogatstvo koje se više ne ispušta iz ruku. Plemenita loza koja daje vino po meri našeg čoveka. Vraća nam veru u naša vina, uverava nas da postoji i lepša strana budućnosti. Dizajnirana je da se pije u razumnim količinama, da bude relativno pristupačno, a da ipak ostavi utisak velikog vina. Prijatelj na duge staze. Dugometražno vino, kažu Sremci. Lako je razumljivo, čitko. Ima fini miris, „razblaženog” šardonea, i fino se pije. Žene ga vole. I naši i strani vinoljupci, traže ga i doživljavaju kao nešto novo. Šardone imaju na svakom kiosku.

Na sve veće zahteve njenih ljubitelja, Milan Petrović je godinama odgovarao novom sadnjom loze. Sa početnih nekoliko hiljada litara, u međuvremenu je dogurao do čitavih stotinu hiljada, koliko je proizveo u berbi prošle godine. I to nije bilo dovoljno: mesec dana pre ovogodišnje berbe, njegovi tankovi su ispražnjeni do poslednje kapi. I ove godine, proletos je zasadio novih 4.500 čokota u vinogradu na Banstolu. Na proleće će ga proširiti sa 2.500 novih kalemova.

Bez vina su pre berbe ostali i drugi vinari koji su se u međuvremenu opredelili za ovu sortu: Bajilo, Mrđaninin, Milanović, Kurjak... Svi su zadovoljni ovogodišnjim rodom, šira je već prevrela, a trenutnu nestašicu ublažiće tehnologijom ubrzanog sazrevanja manjih količina vina.

Interesovanje za sadnju je sve veće i za očekivati je da će narednih godina nestašice sile otići u zaborav. Tome će, kažu vinari, doprineti i italijanski rasadničari koji su već za sledeće proleće pripremili nekoliko desetaka hiljada kalemova za naše vinograde. Dok naši mudruju. A nama da se vratimo Tozovcu i njegovoj pesmi o praznoj čaši.