INTERVJU: ĐORĐE PISAREV, jedan od NAZNAČAJNIJIH savremenih srpskih pisaca SAMOTAN JE OVO POSAO

Knjiga „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama” akcenat stavlja na multiplikovane identitete Autora/Pisca/Stvaraoca. Da li se, posmatrano iz perspektive XXI veka, nešto u tom identitetskom trouglu promenilo u odnosu na, recimo, kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina prošlog veka, kada počinjete da pišete i objavljujete? 

– Iskazi koje sam skupio u ovoj knjizi su nepromenljivi. Ova knjiga, zajedno sa ostale tri, koje čini mini opus “Akademija za pisce”, priručnik je konstantnih saznanja, svojevrsni dajyestirani uybenik iz teorije književnosti, i sadrži činjenice koje se drže naučne dogme. Pošto nisam teoretičar književnosti, ipak to više volim da nazovem bedekerom za pisce i čitaoce, a poseban način prezentacije čini ove knjige, po meni, relevantnom teorijom književnosti.

Knjiga „Od radionice čitanja do kursa kreativnog pisanja” je pak književni kolaž, gde pisci-teoretičari, od Vladimira Pištala i Save Damjanova do Gorane Raičević i Vladislave Gordić Petković, svedoče o sponama kreativnog čitanja i kreativnog pisanja. Neko će možda reći: ok, znam da čitam, pročitao sam na stotine knjiga, a opet ni izbliza ne mogu da pišem kao Pištalo ili Pisarev? 

– Ova iskustva nisu predočena da bi neko pisao kao Pištalo i Pisarev, nego naprotiv: vidite kako oni pišu, pa onda pronađite vaš poetički pristup, vašu “modlu”. Jedno je, bar se nada, jasno: svi se mi bavimo istim stvarima - ljubav i strast, život i smrt, starost i mladost, mudrost i neznanje... – ali forma i jezik na kraju presuđuju o tome ko je i koliko uspešan ili ne. Da ne govorim o onoj jednoj stvari o kojoj je teško reći išta racionalno: ili u vašem delu ima magije ili ne, ali kako se do nje dolazi...

Nedavno sam naišao na davnašnju kritiku akademika Milivoja Nenina o knjizi „Šta to beše ’mlada srpska proza’” prof. dr Save Damjanova, u kojoj, između ostalog, kaže da će njeni junaci, među kojima je i Đorđe Pisarev, postati klasici „kada čitaoci budu spremni“... Sagledavajući iz današnje perspektive domete i uticaj predstavnika mlade srpske proze – da li ste postali klasici?

– Što se mene tiče, ukoliko su čitaoci spremni, prihvatam ulogu klasika, i to čak od onog vremena kada nisam imao napisanog niti objavljenog ijednog retka. Ipak, moram da budem iskren i da priznam: draže mi je da budem ŽIV pisac, nego MRTAV klasik.  

Pomenuti profesor emeritus Sava Damjanov je tada – možda i ranije, ali ja sam je upamtio u kontekstu predstavnika „mlade srpske proze” – plasirao krilaticu: Književnost je božanstvena komedija. Gledate li danas drugačije na književnost nego, recimo, u vreme koje su obeležili „probisveti u biblioteci”, kako su zvali predstavnike te grupe autora, koja se, tragajući za inventivnijim strategijama pisanja, suprotstavljala tada dominantnoj „stvarnosnoj prozi”?

– Moj odnos prema literaturi je ostao manje-više isti. Mislim da sam tada bio u pravu, baš kao i sada. Na moju nesreću, i nesreću mojih knjiga, većina drugih ne misli tako. Tu se ništa ne može učiniti, neko definitivno nije u pravu. Ali ako ne mogu da ih uverim (pobedim) ipak ne moram da im se pridružim. Samotan je ovaj posao, bio u početku, jednako kao i denecijama unazad, kada sam počinjao, ali to je tako i to treba prihvatiti bez roptanja.

Da sad sednete u „anahronopet” Enrikea Gaspara i vratite se koje četiri decenije u prošlost – a sa ovim iskustvom – da li biste ostali verni postmoderni ili biste krenuili nekim drugim stazama, možda utabanijim, a verovatno i isplativijim?

– Ko će ga znati? Moguće je, ne poričem, da bih iskustva koja danas posedujem iskoristio za lep, lagodan život i slavu koja ide uz one uspešne koji se bave elitnim, harizmatičnim poslovima. Da sam, pre toliko već brojnih decenija sagledavajući ograničenja ljudskog veka, znao ono što sam sada platio utrošenim, zamalo da kažem izgubljenim godinama, moguće je da bih to znanje iskoristio za uspeh koji garantuje lagodniji život. Ali, o čemu sada zapravo pričamo? O tvom i o mom životu, ili jednostavno promišljamo listajući stranice Geteovog „Fausta”, ili gledajući sve te filmove i slično, koji se bave potpisivanjem ugovora sa đavolom? Ako, na kraju, realno i kritički sagledavam svoj dosadašnji opus (i dela), sigurno je da mi nije bilo dosadno, što nikako nije zanemarljivo, a još je sigurnije da kod pisaca koji pripadaju drugim epohama i drugim kulturama i poetikama, upravo više volim i poštujem one koji nisu hodali utabanim, sigurnim stazama. Dakle, možda ponekad i opsujem, ili pustim suzicu očajanja, ali bar dosadno mi nikad nije bilo.

Službeni kuvar Mikija Šeparda

Kada sam pročitao vest da je objavljena knjiga „Službeni Hari Poter kuvar - Čarobna pređela, magična glavna jela, očaravajući slatkiši i čudesni napitci”, odmah sam se setio Vašeg romana „U kuhinji sa Zevsom”, gde ste, uz zanimljivu priču, ponudili i mnoge recepte. I pomislio: kako bi, recimo, izgledao Službeni kuvar Mikija Šeparda?

– Što se tiče osnovne ideje i vrste jela, nema tu neke velike razlike. Osim što planetarni uspeh Roulingove, iza koje stoji ogromni engleski u odnosu na minorni srpski jezik i marketing anglosanskog izdavačkog tržišta u odnosu na naše minorne srpske potencijale. ne mogu da se porede - u ovom slučaju na moju štetu, naravno. I, ne treba zaboraviti: osim dobre proze, ja sam zaista ponudio recepte koji mogu da se primene u praksi. Postoji još jedna sitna začkoljica; moji recepti dostupni su onom malom broju čitalaca koji se, kao pripadnici ekskluzivne sekte posvećenih pripadnika esnafa Književnosti, uglavnom ne bave kuvanjem, a onima koji kuvaju teško da će moj (ekskluzivni) roman stići u ruke.

Prepoznaju li se danas na srpskoj književnoj sceni neki trendovi/autori koji bi kroz koju godinu ili deceniju mogli da se povežu nekom linijom dodirnih tačaka poetičke orijentacije?

– Nažalost, ili na sreću, ne vidim te koji idu tim teškim putem. Mislim da su vreme, a i same navike čitalaca, toliko ubrzane i izmenjene, da zapraavo više gotovo niko neće sedeti uz štampanu knjigu pokušavajući da otkrije moguću suštinu života, ili lepotu novog pristupa, samo listajući stranice koje, vidi čuda, traže da pročitaš rečenice, pasuse, fragmente i stranice nečega do čega se danas stiže jednostavnim skraćenica elektronskih zapisa sa deskopa mobilnog, procesora ili e-čitača. Skraćenice zemenjuju čitave negdašnje tomove, a jedno “lol”, a nisam sarkastičan niti u ovom iskazu ima ironije, ume kod naših veštih, mladih savremenika da zameni, u dobro pogođenom kontekstu, Servantesovog “Don Kihota”. Na šta je, sad davnih decenija unazad, diskretno ukazao genije Borhes, kada je dozvolio svom književnom junaku Menaru da ponovo, od reči do reči, napiše potpuno identičnog “Don Kihota”.

I „Majstor” i „Radionica”  biće predstavljeni na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Jer, izdavači i dalje tempiraju važne naslove upravo za ovu manifestaciju, čitaoci spremaju rančeve za celodnevne književne izlete i susrete sa omiljenim im piscima, novine su pune tekstova o novim knjigama, pisana reč se probija i do udarnih televizijskih emisija... Sve je kao nekad ili ipak nije?

– Nije na meni da sudim. Nekada, to jeste bila avantura i zahvat i dodir u “magiju knjige”. Danas, sa neprikrivenim opcijama kojima se do Priče, jer ona jeste osnova i suština svake knjige, stiže bezbrojnim drugim sredstvima, a govorim naravno o internetu, elektronskoj i audio knjizi, spotovima, video i ubitačno zavodljivim filmovima nove generacije režisera i vrhunskih ekipa scenarista i tehno genija, zapravo i ne verujem da se na Sajmu nudi miris knjige: pre bih rekao da je to udar i okupacija nove tehno stvarnosti gde i obična ljubavna priča postaje klon klonova gde osnovna matrica izaziva zavisnost kao kvalitetan kokain, a virtuelno zamenjuje stvarnost.  Ne tvrdim da je to dobro ili loše, nego samo da je to drugačiji Put. Zamalo da izgovorim “otkrovenja”, ili “spoznaje”, ali to bi ipak bilo prejako.

Miroslav Stajić