Erik Vijar, francuski knjižnjevnik: Ideje jednakosti i slobode traju

Polazište za svoju literaturu Vijar pronalazi u istorijskim događajima i temama, koje se na prvi pogled, ne čine presudno važnim niti zanimljivim za podrobnije književno istraživanje, ali on, međutim, držeći se činjenica i stvarnosnih okvira uspeva da u svojim knjigama čitaocima pruži moćna i nepotkupljivo poštena i jasna sagledavanja okolnosti, ali i mračne pozadine sudbonosnih zbivanja koja su oblikovala sumornu javu današnjeg sveta, od pohoda španskih konkistadora u pokoravanju Amerike, preko francuske buržoaske revolucije, života i sumnjivih “podviga“ junaka Divljeg zapada Bufalo Bila, do Anšlusa Austrije kao uvoda u Drugi svetski rat i tragičnih zbivanja tokom francusko-vijetnamskog rata.

Njegov roman “Dnevni red“ o pripajanju Austrije Nemačkoj dobio je Gonkurovu nagradu 2017, a knjiga “Rat siromašnih“ o ustanku nemačkih seljaka u 16. veku bila je nominovana za nagradu Buker 2019. Romani ovoga angažovanog pisca britkog i lakonskog stila suočavaju na taj način čitaoca sa otvorenim i bolnim egzistencijalnim pitanjima današnjeg sveta, oblikovanog nepravdom i sve većim ugrožavanjem ideja jednakosti i slobode. U izdanju “Akademske knjige“ iz Novog Sada objavljena su do sada tri romana Erika Vijara, knjige “Dnevni red“, “Rat siromašnih“ i “Častan izlaz“, a ovaj autor nedavno je boravio u Novom Sadu, kao učesnik manifestacije “Prozefest“, kada mu je svečano uručena i nagrada ove manifestacije “Milovan Vidaković“. 

Vaši romani-hronike otkrivaju zakulisne igre moćnika koji iz senke pokreću velike istorijske događaje, prikazujući te likove satirično, sa ironijom ali i u isto vreme realistično, oslikavajući njihovu bedu i mračne motive koji ih pokreću. Kako pronalazite teme koje vas zaokupljaju i od kojih zapravo nastaju vaše knjige?

- Kao i svi, čitam, gledam slike, a ponekad mi neki detalj iznenada poremeti predstavu o ovom ili onom periodu, o ovoj ili onoj istorijskoj epizodi. Tako sam jednog dana naišao na mali turistički vodič iz 1923. godine o Indokini, koja je jedna od bivših francuskih kolonija. Kao u svakom turističkom vodiču, tu je postojao i mali rečnik koji je sadržao uputstva za konverzaciju i za izgovor vijetnamskih reči, koji bi koristili francuski turisti: „idi po rikšu, idi brže, idi polako, skreni desno, skreni levo, odvezi me do banke, u prodavnicu, u zlataru…”. Svaki od ovih izraza je bila obična komanda, naredba upućena nekom Vijetnamcu, vozaču rikše, i među tim zapovestima nije bilo ni jedne ljubazne reči. Učinilo mi se da je to zapravo očigledno svedočanstvo o pravoj suštini kolonijalnih odnosa. Jer, turizam bi trebalo da apriori bude benigna delatnost, bezazlena i orijentisana na druge, ali međutim, ako smo i u ovom rečniku otkrili takav autoritativni ton, zapitao sam se kakvi su samo mogli biti odnosi prema ljudima koji su radili za kolonijaliste, osim jednostavnih odnosa grube potčinjenosti? I to je bilo polazište za pisanje knjige “Častan izlaz“.

Vi se bespoštedno bavite temama koje su presudno oblikovale neke od tragčnih prekretnica i događaja u novijoj istoriji. Koliko je važno oslanjanje na dostupne izvore u traženju verodostojnog predstavljanja ovih zbivanja? U kojoj meri dozvoljavate da se i vaš glas čuje u njihovoj interpretaciji?

- Mi književnost i roman generalno nazivamo fikcijom, načinom izmišljanja priča, prilikom kojeg se navodno pribegava mašti. Ali bojim se da je ovo iluzija. U “Grobnici za Borisa Davidoviča“, Danilo Kiš svakako meša svoju maštu sa istorijom, ali ako se zamišljaju činjenice, vrlo je značajan i način kako se razvija sam tok priče. Polazište je u onom što se zbilja dogodilo. ali s druge strane sama jezgrovitost njegovih rečenice, sam njihov ritam, predstavljaju neviđeno svedočanstvo o izvesnoj stvarnosti; ton, jezik Danila Kiša uspevaju da iznesu sadržaj na površinu, u ovom slučaju političko nasilje, lažna suđenja, logore. Ova strašna jezgrovitost je kao dvojnik nasilja koje se događa u samoj priči; u suštini, to je kao da nam je sam ton ispričao ove priče. S druge strane, pojedini istorijski tekstovi u strogom smislu, koji a priori ne koriste maštu, sa neutralnijim tonom, mogu promašiti suštinu ovog nasilja; ili čak isporučiti njegovu umanjenu, podnošljivu, lažnu verziju. Reč „interpretacija“ se prema tome može razumeti drugačije, u širem kontekstu, skoro u muzičkom smislu: nema neutralne verzije događaja. Moramo samo neumorno tražiti među tragovima koji nam ostaju, one koji mogu sastaviti jednu poštenu, preciznu i razumljivu verziju.

Koliko je važno za pisca da se susreće sa čitaocima i da učestvuje na festivalima kao što je “Prozefest“ u Novom Sadu?

- Moja poseta Novom Sadu je vezana za saradnju sa “Akademskom knjigom“ koja objavljuje moje knjige i vezana je za festival “Prozefest“, koji me je srdačno dočekao. Ovakvi događaji i susreti sa čitaocima i kolegama piscima su prilika da osetite da književnost može biti univerzalna. Bilo je toliko prijatno provesti nekoliko sati u Izdavačkoj kući “Akademska knjiga“, kao i na novosadskom festivalu, a pri tome i videti mnoge srpske i strane knjige na istim policama. Jer globalizacija nije univerzalna duhovna pojava, već je to isključivo jedinstveni jezik vlasti. Umetnost i književost su univerzalne, jer je njihova priroda potpuno drugačija. Naravno, ne izmišljaju svi svoj sopstveni jezik poput Yojsa ili Kafke, ali svaka naša knjiga ili svako malo muzičko delo je drugačija, slobodnija interpretacija sveta koja utišava i pobija zaglušnu galamu, buku i skandiranje svetskih moćnika.

Hegel je modernu umetnost definisao kao nešto u čemu nismo izbrisali trag oruđa, i ako ponekad dopustim da se i moj glas da probije kroz ovu prozu, to je zato da ne zaboravim, ili da nateram ljude da ne zaborave da to zaista ja pišem, jer to je način da se sačuva taj kritički odmak koji čitalac uvek mora da ima. Najfikcionalnija proza je nesumnjivo proza birokratije, proza komunikatora, proza prava i finansija. Ona se izražava kao da je bez subjekta, kao odlučno neutralna, providna, kao da ne postoji niko ko bira upotrebljene reči ili izraze. Pa ipak, ona u takvoj “službenoj“ bezličnosti takođe vrlo pažljivo odabira događaje, tumači ih, ali pritom  ona teži da prikrije svoje motive i prikriva svoje pristrasnosti. Književnost je lični jezik kome je nepristrasnost odbojna.

Vaša dela nastavljaju veličanstvenu slobodarsku i humanističku tradiciju francuske književnosti koja Rablea povezuje sa Igoom, Balzakom i Zolom. Za razliku od knjiga ovih autora, koje su nekada izazivale vrlo burne odjeke u svetskoj javnosti, danas se čini da je glas književnosti manje važan nego što je bio u prošlosti. Kako vidite mesto i ulogu književnosti u savremenom svetu ?

- U današnjem svetu u kome se stvara neviđena koncentracija moći i bogatstva, kakva možda nikada ranije nije postojala, književnost je krhka stvar, ali ona ipak nudi izvesnu nezavisnost. Knjiga nije film, tu nema potrebe za producentom koji bi finansirao snimanje, ona nije ni skulptura ili slika, koje bi kupovali kolekcionari. Knjiga je mali, relativno jeftin blok papira, koji ipak može da sadrži mnogo stvari. Ali u pokretu za ljudsku emancipaciju ipak učestvuju i knjige, kao i filmovi, slikarstvo i muzika. Kao i u ovoj maloj slici, “Predgrađe“, Koste Hakmana, kojoj sam se divio prilikom posete Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, gde na slici ovog umetnika vidimo nekoliko malih silueta u pustoj ulici i gde gledalac uočava ambijent oskudice koji senzibilno odražava stvarni život. Znate, u doba Kraljevine Francuske, događalo se ponekad da nepromišljeni postupci velikaša, ili neka promena ljubavnica u Versaju, izazovu mnogo više priče nego što je to bio slučaj sa nevelikim spisom o nejednakosti među ljudima, koji je napisao siromašni ženevski pisac. Dogodilo se, međutim, da su reči Žan-Žaka Rusoa nadjačale sve tračeve, zaustavile ono što se ranije činilo važnim i pokrenule su velike promene i događaje u celom svetu, koji su otvorili prostor za novu istorijsku epohu čovečanstva. Zbog toga ja i dalje verujem, i nadam se, da u neizvesnom, nemirnom vremenu kao što je naše, emancipatorski niz promena koji otvaraju knjige još nije završen.

Živimo u doba kompjutera i interneta, koji prete da pomrače Gutenbergovu galaksiju, donoseći sa sobom nezamislive mogućnosti kontrole i ograničavanja individualnih sloboda. Da li su književnost i umetnost sposobne da se suprotstave ovim procesima koji, čini se, danas već počinju da poništavaju temeljne rezultate usvajanja Deklaracije o pravima čoveka i građana iz 1789. godine?

- U pravu ste, Starlink će nam nametnuti strašnu kontrolu, noćna parada ovog voza satelita je svakako zabrinjavajuća. Ali pre nekoliko godina, španski zidari su, prilikom rušenja zida neke stare kuće, u njemu otkrili zazidan, sakriven stari rukopis - prvu verziju čuvenog španskog romana “Život Lazarila de Tormesa“, knjige koja je nekada, u šesnaestom veku bila osuđena i zabranjena od inkvizicije. Naravno, rukopis je dugo, vekovima ostao u gipsu, zakopan iza zida, ali je na kraju ipak pronađen. Ideje jednakosti i slobode ostavljaju u nama tragove koji traju i koji ne blede brzo. Očigledno, današnjim ljudima prete opasnosti od kontrole, od otuđenja, tu je i konformizam koji zastrašuje, ali uvek ostaje onaj prostor koji u nama otvaraju nove ideje i nove istine, koje čuvaju težnju za slobodom. Naša subjektivna viđenja sveta i života su uobličena idejom jednakosti, tako da ona tumače činjenice sa kojima se suočavamo na naš sopstveni, lični, aktivan način. To ne znači da ideje kao što su jednakost i sloboda ne mogu biti potisnute u drugi plan, naprotiv, vlasti ih stalno guraju unazad, ali su i naši subjektivni stavovi i ideje takođe proizvodi i pokretači Istorije.

Rečenice iz vaših romana postale su slogani tokom demonstracija „Žutih prsluka”. Kako ste Vi, kao pisac, doživeli tu činjenicu koja dokazuje da vaše knjige zaista pokazuju ljudima put ili mogućnost borbe za slobodu?

- Suočivši se sa tim imao sam zapravo sasvim suprotan osećaj. Imao sam osećaj da su mi ti ljudi, koji su na ulicama protestovali protiv nepravde, nekako izdiktirali ove rečenice. A pošto moja knjiga “Rat siromašnih“ govori o istoriji buntovnog nemačkog teologa iz 16. veka, Tome Mincera koji je osetio sve tegobe i nepodnošljivo breme života najsiromašnijih i zbog toga se borio uz njih, tada sam imao osećaj da me neka struja nosi, prolazi kroz mene, i da sam zahvaljujući svojim knjigama i sam mogao na kratko da se dotaknem kolektivnog života.

Borislav Hložan