Ерик Вијар, француски књижњевник: Идеје једнакости и слободе трају

Полазиште за своју литературу Вијар проналази у историјским догађајима и темама, које се на први поглед, не чине пресудно важним нити занимљивим за подробније књижевно истраживање, али он, међутим, држећи се чињеница и стварносних оквира успева да у својим књигама читаоцима пружи моћна и непоткупљиво поштена и јасна сагледавања околности, али и мрачне позадине судбоносних збивања која су обликовала суморну јаву данашњег света, од похода шпанских конкистадора у покоравању Америке, преко француске буржоаске револуције, живота и сумњивих “подвига“ јунака Дивљег запада Буфало Била, до Аншлуса Аустрије као увода у Други светски рат и трагичних збивања током француско-вијетнамског рата.

Његов роман “Дневни ред“ о припајању Аустрије Немачкој добио је Гонкурову награду 2017, а књига “Рат сиромашних“ о устанку немачких сељака у 16. веку била је номинована за награду Букер 2019. Романи овога ангажованог писца бритког и лаконског стила суочавају на тај начин читаоца са отвореним и болним егзистенцијалним питањима данашњег света, обликованог неправдом и све већим угрожавањем идеја једнакости и слободе. У издању “Академске књиге“ из Новог Сада објављена су до сада три романа Ерика Вијара, књиге “Дневни ред“, “Рат сиромашних“ и “Частан излаз“, а овај аутор недавно је боравио у Новом Саду, као учесник манифестације “Прозефест“, када му је свечано уручена и награда ове манифестације “Милован Видаковић“. 

Ваши романи-хронике откривају закулисне игре моћника који из сенке покрећу велике историјске догађаје, приказујући те ликове сатирично, са иронијом али и у исто време реалистично, осликавајући њихову беду и мрачне мотиве који их покрећу. Како проналазите теме које вас заокупљају и од којих заправо настају ваше књиге?

- Као и сви, читам, гледам слике, а понекад ми неки детаљ изненада поремети представу о овом или оном периоду, о овој или оној историјској епизоди. Тако сам једног дана наишао на мали туристички водич из 1923. године о Индокини, која је једна од бивших француских колонија. Као у сваком туристичком водичу, ту је постојао и мали речник који је садржао упутства за конверзацију и за изговор вијетнамских речи, који би користили француски туристи: „иди по рикшу, иди брже, иди полако, скрени десно, скрени лево, одвези ме до банке, у продавницу, у златару…”. Сваки од ових израза је била обична команда, наредба упућена неком Вијетнамцу, возачу рикше, и међу тим заповестима није било ни једне љубазне речи. Учинило ми се да је то заправо очигледно сведочанство о правој суштини колонијалних односа. Јер, туризам би требало да априори буде бенигна делатност, безазлена и оријентисана на друге, али међутим, ако смо и у овом речнику открили такав ауторитативни тон, запитао сам се какви су само могли бити односи према људима који су радили за колонијалисте, осим једноставних односа грубе потчињености? И то је било полазиште за писање књиге “Частан излаз“.

Ви се беспоштедно бавите темама које су пресудно обликовале неке од трагчних прекретница и догађаја у новијој историји. Колико је важно ослањање на доступне изворе у тражењу веродостојног представљања ових збивања? У којој мери дозвољавате да се и ваш глас чује у њиховој интерпретацији?

- Ми књижевност и роман генерално називамо фикцијом, начином измишљања прича, приликом којег се наводно прибегава машти. Али бојим се да је ово илузија. У “Гробници за Бориса Давидовича“, Данило Киш свакако меша своју машту са историјом, али ако се замишљају чињенице, врло је значајан и начин како се развија сам ток приче. Полазиште је у оном што се збиља догодило. али с друге стране сама језгровитост његових реченице, сам њихов ритам, представљају невиђено сведочанство о извесној стварности; тон, језик Данила Киша успевају да изнесу садржај на површину, у овом случају политичко насиље, лажна суђења, логоре. Ова страшна језгровитост је као двојник насиља које се догађа у самој причи; у суштини, то је као да нам је сам тон испричао ове приче. С друге стране, поједини историјски текстови у строгом смислу, који а приори не користе машту, са неутралнијим тоном, могу промашити суштину овог насиља; или чак испоручити његову умањену, подношљиву, лажну верзију. Реч „интерпретација“ се према томе може разумети другачије, у ширем контексту, скоро у музичком смислу: нема неутралне верзије догађаја. Морамо само неуморно тражити међу траговима који нам остају, оне који могу саставити једну поштену, прецизну и разумљиву верзију.

Колико је важно за писца да се сусреће са читаоцима и да учествује на фестивалима као што је “Прозефест“ у Новом Саду?

- Моја посета Новом Саду је везана за сарадњу са “Академском књигом“ која објављује моје књиге и везана је за фестивал “Прозефест“, који ме је срдачно дочекао. Овакви догађаји и сусрети са читаоцима и колегама писцима су прилика да осетите да књижевност може бити универзална. Било је толико пријатно провести неколико сати у Издавачкој кући “Академска књига“, као и на новосадском фестивалу, а при томе и видети многе српске и стране књиге на истим полицама. Јер глобализација није универзална духовна појава, већ је то искључиво јединствени језик власти. Уметност и књижевост су универзалне, јер је њихова природа потпуно другачија. Наравно, не измишљају сви свој сопствени језик попут Yojsa или Кафке, али свака наша књига или свако мало музичко дело је другачија, слободнија интерпретација света која утишава и побија заглушну галаму, буку и скандирање светских моћника.

Хегел је модерну уметност дефинисао као нешто у чему нисмо избрисали траг оруђа, и ако понекад допустим да се и мој глас да пробије кроз ову прозу, то је зато да не заборавим, или да натерам људе да не забораве да то заиста ја пишем, јер то је начин да се сачува тај критички одмак који читалац увек мора да има. Најфикционалнија проза је несумњиво проза бирократије, проза комуникатора, проза права и финансија. Она се изражава као да је без субјекта, као одлучно неутрална, провидна, као да не постоји нико ко бира употребљене речи или изразе. Па ипак, она у таквој “службеној“ безличности такође врло пажљиво одабира догађаје, тумачи их, али притом  она тежи да прикрије своје мотиве и прикрива своје пристрасности. Књижевност је лични језик коме је непристрасност одбојна.

Ваша дела настављају величанствену слободарску и хуманистичку традицију француске књижевности која Раблеа повезује са Игоом, Балзаком и Золом. За разлику од књига ових аутора, које су некада изазивале врло бурне одјеке у светској јавности, данас се чини да је глас књижевности мање важан него што је био у прошлости. Како видите место и улогу књижевности у савременом свету ?

- У данашњем свету у коме се ствара невиђена концентрација моћи и богатства, каква можда никада раније није постојала, књижевност је крхка ствар, али она ипак нуди извесну независност. Књига није филм, ту нема потребе за продуцентом који би финансирао снимање, она није ни скулптура или слика, које би куповали колекционари. Књига је мали, релативно јефтин блок папира, који ипак може да садржи много ствари. Али у покрету за људску еманципацију ипак учествују и књиге, као и филмови, сликарство и музика. Као и у овој малој слици, “Предграђе“, Косте Хакмана, којој сам се дивио приликом посете Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду, где на слици овог уметника видимо неколико малих силуета у пустој улици и где гледалац уочава амбијент оскудице који сензибилно одражава стварни живот. Знате, у доба Краљевине Француске, догађало се понекад да непромишљени поступци великаша, или нека промена љубавница у Версају, изазову много више приче него што је то био случај са невеликим списом о неједнакости међу људима, који је написао сиромашни женевски писац. Догодило се, међутим, да су речи Жан-Жака Русоа надјачале све трачеве, зауставиле оно што се раније чинило важним и покренуле су велике промене и догађаје у целом свету, који су отворили простор за нову историјску епоху човечанства. Због тога ја и даље верујем, и надам се, да у неизвесном, немирном времену као што је наше, еманципаторски низ промена који отварају књиге још није завршен.

Живимо у доба компјутера и интернета, који прете да помраче Гутенбергову галаксију, доносећи са собом незамисливе могућности контроле и ограничавања индивидуалних слобода. Да ли су књижевност и уметност способне да се супротставе овим процесима који, чини се, данас већ почињу да поништавају темељне резултате усвајања Декларације о правима човека и грађана из 1789. године?

- У праву сте, Старлинк ће нам наметнути страшну контролу, ноћна парада овог воза сателита је свакако забрињавајућа. Али пре неколико година, шпански зидари су, приликом рушења зида неке старе куће, у њему открили зазидан, сакривен стари рукопис - прву верзију чувеног шпанског романа “Живот Лазарила де Тормеса“, књиге која је некада, у шеснаестом веку била осуђена и забрањена од инквизиције. Наравно, рукопис је дуго, вековима остао у гипсу, закопан иза зида, али је на крају ипак пронађен. Идеје једнакости и слободе остављају у нама трагове који трају и који не бледе брзо. Очигледно, данашњим људима прете опасности од контроле, од отуђења, ту је и конформизам који застрашује, али увек остаје онај простор који у нама отварају нове идеје и нове истине, које чувају тежњу за слободом. Наша субјективна виђења света и живота су уобличена идејом једнакости, тако да она тумаче чињенице са којима се суочавамо на наш сопствени, лични, активан начин. То не значи да идеје као што су једнакост и слобода не могу бити потиснуте у други план, напротив, власти их стално гурају уназад, али су и наши субјективни ставови и идеје такође производи и покретачи Историје.

Реченице из ваших романа постале су слогани током демонстрација „Жутих прслука”. Како сте Ви, као писац, доживели ту чињеницу која доказује да ваше књиге заиста показују људима пут или могућност борбе за слободу?

- Суочивши се са тим имао сам заправо сасвим супротан осећај. Имао сам осећај да су ми ти људи, који су на улицама протестовали против неправде, некако издиктирали ове реченице. А пошто моја књига “Рат сиромашних“ говори о историји бунтовног немачког теолога из 16. века, Томе Минцера који је осетио све тегобе и неподношљиво бреме живота најсиромашнијих и због тога се борио уз њих, тада сам имао осећај да ме нека струја носи, пролази кроз мене, и да сам захваљујући својим књигама и сам могао на кратко да се дотакнем колективног живота.

Борислав Хложан