ĐULA HARANGOZO, BALETSKI KOREOGRAF I REDITELJ: „Kopelija” za celu porodicu

Negdašnji čuveni baletski igrač, baletmajstor, a danas koreograf i reditelj, rođen je u Budimpešti 1956. godine. Njegov otac, Đula stariji, bio je takođe veliki baletski igrač i koreograf, za čije ime se vezuje i osnivanje Mađarskog nacionalnog Baleta. Nastavljajući porodičnu tradiciju, Đula Harangozo mlađi je, po završetku školovanja u Budimpešti, usavršavanje nastavio na moskovskoj Baletskoj akademiji, koja je direktno vezana za Boljšoj teatar. Igračka karijera vodila ga je od Baleta Mađarske državne Opere u Budimpešti do Baleta Bečke državne Opere, a zanimljivo da je po završetku karijere kao direktor vodio je obe ove kuće. Igrao je i na bezmalo svim najpoznatijim baletskim scenama: njujorškom Metropolitenu, Boljšom teatru, milanskoj Skali, u Londonu, Parizu, Cirihu, Madridu, Meksiko Sitiju, Karakasu, Edinburgu, Štutgartu, Berlinu, Hamburgu… I kao koreograf je obišao svet, a novosadska publika ga je upoznala zahvaljujući Minkusovom „Don Kihotu”, kojeg je sa velikim uspehom postavio u Srpskom narodnom pozorištu  2010. godine. Inače, verziju „Kopelije”, koju će Novosađani biti u prilici da vide, naslonjena je na onu Đule Harangoza starijeg, premijerno izvedenu 1952. u Budimpešti... 

 Iako je u današnje vreme postalo veoma popularno novo čitanje bajki, pa „Pinokio” postaje horor a „Snežana i sedam patuljaka - farsa, Vi ste se opredelili za to da „Kopeliju”postavite na tradicionalan način? 

– Moj otac je na svoj način adapritao „Kopeliju”, i to tako što je lik Kopelijusa do izvesne mere ipak postao tragičan. Ali je to zapravo vedra predstava. Ako neko prvi put u teatru ima susret sa „Kopelijom”, mislim da će mu se svideti, a pogotovo će deca uživati i kasnije će vrlo rado dolaziti u pozorište. Ja sam, dakle, pokušao da se držim upravo te postavke mog oca, s tim što sam se prilagodio datim uslovima, kada su u pitanju scena, ansambl, finansijske mogućnosti kuće... Drugim rečima, ceo komad je u osnovi ostao netaknut, u nekom originalnom, izvornom obliku, s tim da sam, na primer, morao da vodim računa o tome da u Baletu SNP-a ima manje baletana nego balerina. Stoga sam se, recimo, u trećem činu opredelio da umesto osam muških i osam ženskih igrača imam samo četiri muška. Eto, takvim malim autorskim intervencijama sam učinio ustupak datim uslovima, ali tako da tok radnje i utisak publike ostanu nedirnuti.

 Veliki izazov za koreografe koji dolaze u SNP je veličina scene „Jovan Đorđević”. Vi ste taj „problem” sa uspehom rešili u „Don Kihotu”, ali je, nažalost, ipak izostala mogućnost da tu vrhunsku predstavu vide i u drugim sredinama, gde su pozorišta mnogo manja. Kako da sličnu sudbinu ne doživi i „Kopelija”?

– Tu veliku scenu ja čak smatram prednošću, jer se izbegava problem skučenosti, baletski igrači mogu da u potpunosti dođu do izražaja, a njihovim rasporedom i, generalno, vođenjem predstave, taj prostor se potpuno razigra. Budući da su u toku probe sa scenografijom, sad je već očigledno da smo sve uspeli da uskladimo. E sad, kada govorimo o gostovanjima, recimo na sceni Narodog pozorišta u Beogradu, to ne zavisi od koreografske postavke, već je pre svega izazov za scenografa i, naravno, direktora Baleta, koji treba da obezbedi novac da bi se takvo gostovanje realizovalo. Iskreno, ja o tome nisam ni razmišljao postavljajući komad, ali uvek se može napraviti „redukovana” verzija u zavisnosti od veličine date scene. Uostalom, scenografkinja Olga Đurđević se i te kako dobro snalazi na sceni Narodnog pozorišta - o čemu svedoči nedavna impozantna scenografija za balet „Gusar”.

„Kopelija” će premijerno biti izvedena u petak, 29. septembra, na sceni “Jovan Đorđević“. Orkestrom Opere SNP-a dirigovaće gost iz Beograda, maestro Đorđe Pavlović, a u  solističkim ulogama nastupaju Rajna Remović, Andrej Kolčeriju, Samjuel Bišop, Aleksandar Bečvardi, Irena Mesaroš, Ranko Lazić, Jana Čerepanova, Ivan Đerković, Verica Kozarev Klarić, Rafael de Mora Rodriges, Marko Dubovac, Vesna Bišop i Marko Ivan. Scenografiju potpisuje Olga Đurđević, kostime Mirjana Stojanović Maurič, a Đuli Harangozu su asistirali Blanka Fajt i Levente Bajari.

 Od kako ste ušli u svet koreografije, insistirate na tome da baletski igrač bude istovremeno i dobar glumac?

– Uvek je izazov pomiriti ta dva izraza. Recimo, u ovom konkretnom slučaju, kada govorimo o „Kopeliji”, trudio sam se da na sceni dobijemo pre svega prirodan doživljaj, da publika stekne utisak da su izvođači od krvi i mesa, a ne da insistiram na arhaičnom izvođenju koje nije baš svakom razumljivo. Stoga su ovde u drugom planu baletske veštine. Naravno, u onim segmentima, kao što je u drugom činu, gde imate kompleksne varijacije, treba paziti na svaki pokret, na položaj nogu... Ali generalno cela „Kopelija” pre svega treba da deluje kao pozorišna predstava, a tek onda kao klasičan balet. Ako neko dođe u pozorište, on treba da uživa u pozorišnom činu. Za mene je veoma bitno da svaki gledalac, a ne samo zaljubljenik u baletsku umetnost, razume kako se odvija priča na sceni, a ne da mora da dešifruje šta ovaj ili onaj baletski pokret znači. Evo, kao primer uzmimo ansambl scenu iz drugog čina „Kopelije”. Budući da se cela radnja baleta dešava na severoistoku negdašnje Austrougarske, otprilike na teritoriji današnje Poljske, gde pored domicilnog građanstva živi i dosta vojnika regrutovanih sa raznih strana carevine, takav ambijent i takva atmosfera treba da budu „opipljivi”. Stoga sam tražio od igrača da se ponašaju potpuno prirodno, kako bi se i inače ponašali. Dakle, s jedne strane tu su mladići, koji prilaze devojkama koje im se sviđaju, a one opet flertuju ili se pak sklanjaju iza drugarica, u zavisnosti od toga da li su za dotičnog mladića zainteresovane ili ne… S druge strane, moj otac je napravio veoma logičnu verziju libreta iz koje proističe taj momenat susreta različitih nacionalnosti i zato je potpuno jasno zašto su u baletu prisutni i poljska mazurka i mađarska igra i klasičan ples. Takvu unutrašnju logiku, recimo, nemate u „Labudovom jezeru“, odnosno običnom gledaocu nije baš potpuno razumljivo kakve sad veze sa celom pričom imaju Španska ili Napolitanska igra, ma koliko bile prelepe.  

 Tu dolazimo do onoga što je negde i Vaš kredo u koreografskom radu, da „predstavljate delo pokretom, jer za to ne trebaju reči, ne postoje granice niti jezička ograničenja” …

– Za mene je baletska predstava pre svega pozorišni čin. Dakle, mi na sceni pričamo priču. I ona mora biti prijemčiva za celu porodicu. Da i dete, koje je došlo s roditeljima, može da tu priču prati i da u predstavi uživa. Pri tome je balet scenski jezik pomoću kog se priča ta priča. E sad, u pojedinim baletima, poput „Krcka Oraščića“, možete videti divne baletske figure, mnoštvo stilizovanih i umetnički izvedenih pokreta, ali u osnovi tu nema neke radnje. I dečak od sedam-osam godina bojim se da će se na takvoj predstavi dosađivati, jer neće shvatiti šta se tu sad dešava. Ja sam studirao u Moskvi i bio sam deo Boljšog teatra, dakle odškolovan sam tako da baletski nastup mora biti precizan, odnosno izveden po svim pravilima. Međutim, koliko god na tome insistiram, toliko mi je možda i važnije da publici pružimo i određenu nadogradnju, a to je doživljaj u kome će svi uživati.

 Koliko je za koreografa danas izazov da, kada na scenu postavlja dela iz „gvozdenog repertoara“, ostane veran klasici, odnosno da ne posegne za elementima i sredstvima modernog baleta?

-  Moj je pristup takav da ne suprotstavljam ta dva stila, naprotiv. Dozvoljavam sebi da u jednoj predstavi primenjujem i elemente i stilove i klasičnog i modernog baleta. Takva je, na primer, bila postavka „Snežane i sedam patuljaka“, koja je obišla bezmalo ceo svet. U toj predstavi su karakteri bili veoma raznoliki, pri čemu su glavni protagonosti koristili klasičan baletski izraz, a sporedniji likovi moderan. Po meni, upravo su karakter komada i karakteri likova ti koji me opredeljuju šta ću i kada primeniti. Nije dobro, pogotovo u današnje vreme, ako se koreograf zamrzne u jednom vremenu, bilo ono prošlo ili ovo sadašnje. Upravo suprotno, treba koristiti sve elemente koje danas balet nudi, pri čemu se podrazumeva da to mora biti s merom i smislom. Suština je u tome da na najbolji, najrazumljiviji i najlepši mogući način ispričamo željenu priču. I da u njoj publika istinski uživa.

 Kako vidite budućnost klasičnog baletskog repertoara?

- Klasika zahteva baletsko obrazovanje, znanje i jako visok umetnički nivo. Istovremeno, „osuđena“ je isključivo na velike ansamble, jer koreografi tamo imaju veću mogućnost izbora među dobrim, školovanim igračima. Jednostavno, veliki ansambli imaju veći potencijal. Manje trupe s tako zahtevnim predstavama niti mogu da se izbore, niti bi se u takve avanture uopšte upuštale. Jer, predstave „gvozdenog repertoara“ klasičnog baleta su skupe, veoma zahtevne u svakom pogledu, i stoga ih ima smisla izvoditi jedino ako su na vrhunskom nivou. S druge strane, moderan balet ima više disciplina i svaki od tih, možemo ih nazvati pravaca, sam je za sebe interesantan. Uz to, predstave su neuporedivo jeftinije: od kostima je dovoljan običan triko, scenografije uglavnom nema, nisu nužne ni špic patike, a o orkestru da i ne govorim. Čak se u modernom baletu možete susreti sa najneobičnijim, gotovo bizarnim trendovima, poput uključivanja u predstavu bukvalno prolaznika, ljudi sa ulice koji nemaju nikakvog igračkog ni iskustva ni znanja. Sve je, dakle, moguće i dopušteno, s tim da, naravno, o kvalitetu itekako možemo da diskutujemo. Ja ipak više volim istinski pozorišni doživlja za najširu publiku. Međutim, uz činjenicu da je skup i da se u njega, nažalost, sve manje ulaže, klasičan balet se suočava i sa činjenicom da je, i pored sve više zaista dobrih igrača, u smislu tehnike, scenske virtuoznosti, sve manje onih markantnih, koji zrače sa scene toliko da s njih ne možete da skinete pogled tokom cele predstave. Bojim se da se danas balerine i baletani u školama samo „štancuju“, proizvode, dok se uopšte ne radi na njihovoj ličnosti. I jako mi je zbog toga žao.      

  M. Stajić