(FOTO) DNEVNIK U JERMENOVCIMA Selo koje je nekada bilo najjače u okolini želi da vrati dane stare slave

Prema rečima našeg sagovornika predsednika Saveta Mesne zajednice Tibora Halasa, u to vreme je bilo više od 1.800 meštana i nije radio samo onaj ko nije hteo. Međutim...

– Desilo se to da su mnogi obrazovani ljudi otišli odavde, nisu imali perspektivu – kaže Halas, prisećajući se dana kad je sekiracija za opstankom bila misaona imenica, a sloga među ljudima bila na zavidnom nivou. – Svi smo radili punom parom, bili smo izuzetno vredni i jako složni. Važilo je ono: svi za jednog, jedan za sve. A sad su svi nekako zatvoreni, zaključani, teško je dopreti do nekoga da se uradi nešto. Finansijska situacija je jedan od razloga, više niko ne gleda čoveka kao čoveka, nego sve kroz pare, koliko ja vidim, kao pre više od sto godina, kad je onaj koji je bio bogat, mogao sve da radi i imao moć.

Sa željom da se Jermenovci vrate na ono što su nekad bili, potrebno je naći način kako zadržati i privući ljude. S privredom loše stoje, od poljoprivrede se jedva opstaje, osim onih nekoliko koji obrađuju više od stotinu hektara zemlje, pa meštani mahom odlaze u inostranstvo dok sebi ne obezbede penziju s kojoj će ovde dostojanstveno živeti.

– Nekad smo u blizini imali lekovitu vodu, bili smo poznati u Nemačkoj i celoj Evropi po tome. Naftagas je slučajno naišao na nju dok su bušili, ali su digli ruke od toga i sve je zabetonirano. A to nam je doslovno moglo biti zlato. Nemci su u svojim kartama u delu Banata imali ucrtane Jermenovce sa kupatilom. Međutim, mi kao opština smo suviše mali i ne možemo da to sve ponovo revitalizujemo i tako pokrenemo domaći turizam. Makar i da se privatizuje, samo da se pokrene, to bi bila bomba – naglašava naš sagovornik.

I dok su stariji okrenuti svojim mukama, mladi se zabavljaju na telefonima i računarima, zbog čega u selu ne postoji nikakav sportski klub ili udruženje koje bi okupljalo i animiralo meštane. Čak su i pecaroši vukovi samotnjaci, kako ih Halas naziva, jer, za razliku od onih iz obližnjeg Janošika, nisu organizovani i tek pojedinačno i samostalno pecaju na kanalu DTD.

Ipak, ruku na srce, nije da se ništa ne dešava u Jermenovcima, odnosno da se ni u šta ne ulaže. Recimo, tokom naše posete, Ulica Maršala Tita delimično je bila zatvorena ka kanalu, dok je prvi deo, iz pravca Plandišta i Barica, sveže revitalozivana i još uvek neobeležena, a reč je o rekonstrukciji puta IA reda, koju još od sredine jula realizuje JP „Putevi Srbije“.

– Za vreme mog četvorogodišnjeg mandata mnogo toga smo uradili, ali to nije dovoljno – veli Halas. – Mnogo smo uložili u ambulantu, ostao je da se sredi krov, ali sad imamo lekara opšte prakse i stomatologa. Uredili smo i Mesnu zajednicu, staze na groblju, kapelu, postavili smo dva nova autobuska stajališta, označili smo ulice, nabavili putokaze... Treba da sredimo i neku prostoriju u kojoj bi penzioneri mogli da se okupljaju, a veliki problem nam je školska fiskulturna sala koja je velika i oronula i nema se para za njeno sređivanje. Takođe, imamo dva bunara ali nijedan ne valja, pa leti imamo velikih problema. To nam je trenutno prioritet.

Kako god zvučalo vama sa strane, koji ne gajite posebne emocije prema Jermenovcima, ali ukoliko vas privlači miran život, u selu sa svega 500 stanovnika, kuću možete kupiti zabadava – košta od 6.000 do 20.000 evra. Čak se i nekoliko kineskih porodica nedavno doselilo, pa tako u OŠ „Dositej Obradović“ prvi razred na mađarskom jeziku pohađaju svega dva đaka – dva mala Kineza.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Kad odu, nedostaje im naš mentalitet

Kada je dotakao dno – s kućom pod hipotekom, bankarskim i ličnim dugovima – Zoran Ranković je seo u autobus i uputio se za Beč gde je krenuo, ne od nule, već iz minusa, kako kaže. Od tog trenutka je prošlo 12 godina, a u međuvremenu se rešio svih novčanih neprilika, počeo da taksira, otvorio firmu i preporodio se.

– Tako olakšanje nisam osetio još od Titovog vremena – kaže nam Ranković, kog smo sreli u centru Jermenovaca, kako se uputio u Poštu koja je već bila zatvorena. – Planiram ovde da se vratim kad odem u penziju, ali prvo treba sklopiti priču. Uredio sam kuću, a želim da imam svoj mir i blagostanje, s tim da se više neću baviti nikakvim poslovima ovde...

Na pitanje šta mu najviše nedostaje iz Jermenovaca dok je u Beču, Rankovićev kaže: ljudi, naš mentalitet – ali odmah okreće na šalu, ispričavši nam vic koji daje najbolji odgovor.

– Znate li gde su gastarbajteri srećni? Kad smo u Beču, nedostaje nam dom, imamo potrebu da idemo kući. Onda dođemo ovde i posle nedelju dana odlepimo od ovoga i hoćemo da se vratimo u Austriju. I, gde smo srećni? U Mađarskoj! Između, na putu tamo i ovamo – zaključuje naš sagovornik.