PREČANSKA LEKSIKA Smešna imena za sva vremena
Iz „Dnevnika” sam pre više od tri decenije iz rubrike „Iz Matičarskog zvanja” upamtio da je rođena izvesna Kasandra, a umrla izvesna Kaćuša.
Jasno, davala se serija na i tad svemoćnoj TV s Kasandrom u glavnoj ulozi (kasnije smo saznali mnogo više o letovalištu istog imena, nekom kralju i boginji) a opet, počela je odlaziti generacija rođena kad smo pevalo da „kaćuše” pevaju lepše nego ptice, odnosno crvenoarmejce dočekali s cvećem, pesmom i raširenih ruku (da ne pominjem druge ekstremitete) kako dolikuje oslobodilacima. Oba imena lepa, ništa da zameriš kumovima i roditeljima, osim što se kod Kaćuše niko ne seti da je to žensko ime (Katarina, Kata, Ketika, Kaća) već tepanje moćnom oružju. Baš moćnom pesmom.
Dobro, ova deca, koleteralna šteta pomodarstva i klime masovnog zanosa, valjda nisu mnogo patila zbog svojih imena. Još očigledniji primer brzopletosti, poltronstva, uvlakaštva i jesmenovine (mada tad nije postojala ta složenica) izbor je imena sportskim, najčešće fudbalskim klubovima a iz epohe „kaćuše”, kulaka, metrovke, trudodana… Tako su nastali „Crvena zvezda”, „Partizan”, nekoliko „Proletera”, još više „Dinama”, pokoji „Borac”, „Mladi radnik”… Sad su mnogima ta imena neumesna, naročito „Proleter”, jer ta kategorija ljudi više ne postoji (kao ni biroši, recimo). Bilo je predloga da se neka i menjaju.
No, dobro je što nisu. Nije uvek tačno „nomen est omen”, da je ime i sudbina. Pod tim imenima su se proslavili mnogi veliki sportski asovi, ne samo fudbaleri, jer su to bili snažni sportski kolektivi. Uz to, trajala su dugo, stekla poštovanje a tradiciju treba i ceniti. Još uvek me je sramota što sam se, pre skoro 30 godina u Americi, nasmejao kad sam čuo ime omiljenog fudbalskog kluba moje koleginice (i šefice!) Peri T. već Amerikanke, poreklom iz Albanije. Radili smo kao profesionalni asistenti licima s posebnim potrebama i gledali zajedno s „pitomcima” bejzbol-tim naših Indijanaca, kad je uzdahnula od nostalgije za evropskim fudbalom i stadionom u zavičaju, gde joj je rođak bio domar. Kad sam je upitao za ime voljenog tima - rekla je „Traktori”. E tad sam se nacerio, a zaboravio da je to isto kao i „Dinamo”, manje smešno od „Prve petoletke”! No, kakva vremena, takva imena! Mada ima i izuzetaka, bar kod nas u Vojvodini.
Mogao bih lično biti ponosan (jako moderna reč!) što se FK u Zmajevu od osnivanja 1923. zove „Obilić”, ali ne sasvim, jer je selo iste godine zaboravilo svoje ime staro skoro 700 godina i menjalo za modernije. Zvalo se Ker (Stari Ker, O Ker) kako je prvi put napisano još 1267. godine, manje od dve decenije bilo Pašićevo, pa od 1945. Zmajevo. Oni koji su se iz njega iseljavali zvani su Kercima i Kerskima, ušlo je i u neke pesme, ali ipak sam se zagrcnuo kad mi jedan novosadski taksista, mlad čovek, reče da nikad nije čuo za Ker ni Kersku mlaku (to je Jegrička, ko ne zna). Kaćani, među kojima ima i Keraca, načinili su drugačiji podvig. Nazvali su svoj rukometni klub „Jugović” i proslavili ga pod tim imenom. Bilo je to 1960. (dotad „Mladost”) kad su mogli biti kritikovani zbog nekakvog buđenja srpskog nacionalizma, a sad bi mnogi da im budu imenjaci mada bi to bio čist plagijat jer je „Jugović” - samo jedan! Na ime svoje glavne ulice, kao Kaćani na ime svojih rukometaša, ponose se oduvek i Koviljčani. Nazvano je po Lazi Kostiću i tako će, vele meštani, i ostati. Kao što žitelji Kucure, gde su Rusini u većini, kažu da će njihova osmoljetka nastaviti da đake vaspitava u duhu svog imena „Bratstvo i jedinstvo”!
Stariji Novosađani kukaju da se teško snalaze u svom, naročito po novijim naseljima, jer nikad nije bilo toliko ulica sa imenima careva, carica, kraljeva i kraljica ili vladika mada nismo monarhija ni Sveta zemlja. Lično sam zahvalan Amerima što nemaju sličan običaj jer mi je u prilagođavanju tamošnjem životu u Klivlendu mnogo pomogao običaj da se veliki gradovi dele na - istok i zapad. Sve ulice u pravcu sever – jug imaju brojeve, počevši od nule u centru, dauntaunu. Kad se malo obavestiš, znaš da mi na oznaci E-170 i nešto možemo slobodnije da šetamo ulicom, čak i zapalimo cigaretu jer nam neće tog trena iz senke nekog porča iskočiti lik koji upražnjava isti porok. Dakle, pušač. I zatražiti ”bezec” kao tamo ispod 117, koja se smatra nekom granicom ulične sigurnosti.
Na zapad i istok, dakle, teku bulevari, nazvani po čuvenim ličnostima ili geograskim pojmovima (naš bulevar je Lejk, jezero) pa kad se njima voziš, znaš tačno gde si i koliko još blokova treba do zadate adrese, škole, bolnice, gradskog ureda, trgovinskog mola... Iskustvom saznaš mnogo i o žiteljima predgarađa, cenama stanova za izdavanje, jeftinim (skupim) prodavnicama… No, jedna je Amerika. Po imenima, naravno. I praktičnosti. Navodno je jedna majka svojim blizancima, dala imena: Pit i Ripit. Čista logika!
Uostalom, zovi me i loncem, ali me nemoj razbiti, kaže poslovica.
Pavle Malešev
