FI­NA­LE SVET­SKOG PR­VEN­STVA U KO­ŠAR­CI VEĆ PRO­ŠLOST Srbija napada zlato u Parizu

Ka­ko to? Ni­je li se­lek­tor sa tom ali­bi pri­čom po­ku­šao da se ogra­di od even­tu­al­nog ne­u­spe­ha? Bi­la su to pi­ta­nja ko­ja je po­sta­vlja­la ko­šar­ka­ška jav­nost, sum­nji­ča­vo gle­da­ju­ći u svet­skog pr­va­ka, vi­še­stru­kog evrop­skog, kao i čo­ve­ka ko­ji je do­neo pr­vu Evro­li­gu klu­bu kao što je Bar­se­lo­na. Isti­na, sve su to bi­li us­pe­si od ko­jih je pro­šlo okru­glo 20 go­di­na. U me­đu­vre­me­nu, ko­šar­ka se mno­go pro­me­ni­la i sa pra­vom se po­sta­vlja­lo pi­ta­nje da li Pe­šić mo­že da is­pra­ti mo­der­ne to­ko­ve.

Is­po­sta­vi­će se da pe­to me­sto, ka­ko je ve­li­ki broj ne­u­pu­će­nih is­ti­cao, ni­je bi­lo do­volj­no da se jed­na eki­pa pla­si­ra na Olim­pij­ske igre u Pa­ri­zu. Za ta­ko ne­što bi­lo je po­treb­no po­lu­fi­na­le Mun­do­ba­ske­ta, a “or­lo­vi” su do­šli do sa­me bro­be za ti­tu­lu, ko­ja im je iz­ma­kla u po­sled­njem mi­nu­tu pro­tiv Ne­mač­ke. Ka­da se ma­lo bo­lje sa­gle­da ta in­for­ma­ci­ja, do­la­zi se do za­ključ­ka da je sta­ri li­sac eufe­mi­zmom na­ja­vio bor­bu za me­da­lju, ali ga ni­ko ni­je čuo. Da se, pri­me­ra ra­di, de­si­lo to da ni Ka­na­da, ni SAD ni­su us­pe­le da iz­bo­re me­sto u po­lu­fi­na­lu, Sr­bi­ji bi za olim­pij­sku vi­zu bi­lo po­treb­no fi­na­le Svet­skog pr­ven­stva, jer na naj­ve­će tak­mi­če­nje na sve­tu idu sa­mo dve naj­bo­lje se­lek­ci­je Sta­rog kon­ti­nen­ta. Sma­nje­ni ape­ti­ti ka­že­te?

Pot­pu­no je i ja­sno zbog če­ga je se­lek­tor ci­ljao Pa­riz. To je je­di­ni tur­nir ko­ji ni­je osvo­jio u ka­ri­je­ri. Uko­li­ko bi se to de­si­lo, imao bi u svo­joj vi­tri­ni pri­zna­nja za naj­bo­ljeg na Igra­ma, na sve­tu, u Evro­pi i Evro­li­gi. To ne­ma ni­ko.

Od­mah je se­lek­tor na­kon fi­na­la sa Nem­ci­ma na­ja­vio na­pad na zla­to u Pa­ri­zu, oda­kle se na­zi­re da će Ni­ko­la Jo­kić bi­ti na ras­po­la­ga­nju re­pre­zen­ta­ci­ji na­red­ne go­di­ne.

Da su ci­lje­vi na Olim­pij­skim igra­ma naj­vi­ši po­tvr­dio je i je­dan od naj­bo­ljih u srp­skom dre­su na Svet­skom pr­ven­stvu, Alek­sa Avra­mo­vić.

– Ne ža­li­mo ni zbog če­ga, zna­mo šta smo da­li, a to je sve od se­be. Ide­mo sle­de­će go­di­ne na Igre, pa da se spre­ma­mo za to i da po­ku­ša­mo da osvo­ji­mo zla­to – sa­mo­u­ve­ren je Avra­mo­vić.

Sr­bi­ja je iza se­be osta­vi­la Ka­na­du, SAD, Li­tva­ni­ju, Slo­ve­ni­ju, Austra­li­ju, Fran­cu­sku… Još jed­nom je do­ka­za­la da je naj­bo­lja, ka­da ni­ko ne ra­ču­na na nju. Ako je sve to uči­ni­la sa okr­nje­nim sa­sta­vom, sa ve­li­kim pro­ble­mi­ma i to­kom sa­mog tur­ni­ra, za­što bi on­da bi­lo ne­mo­gu­će ma­šta­ti o zla­tu u Pa­ri­zu? Po­sle pet sre­br­nih me­da­lja za­re­dom, ova ge­ne­ra­ci­ja je to za­slu­ži­la.

V. M. Pe­tro­vić