ФИ­НА­ЛЕ СВЕТ­СКОГ ПР­ВЕН­СТВА У КО­ШАР­ЦИ ВЕЋ ПРО­ШЛОСТ Србија напада злато у Паризу

Ка­ко то? Ни­је ли се­лек­тор са том али­би при­чом по­ку­шао да се огра­ди од евен­ту­ал­ног не­у­спе­ха? Би­ла су то пи­та­ња ко­ја је по­ста­вља­ла ко­шар­ка­шка јав­ност, сум­њи­ча­во гле­да­ју­ћи у свет­ског пр­ва­ка, ви­ше­стру­ког европ­ског, као и чо­ве­ка ко­ји је до­нео пр­ву Евро­ли­гу клу­бу као што је Бар­се­ло­на. Исти­на, све су то би­ли ус­пе­си од ко­јих је про­шло окру­гло 20 го­ди­на. У ме­ђу­вре­ме­ну, ко­шар­ка се мно­го про­ме­ни­ла и са пра­вом се по­ста­вља­ло пи­та­ње да ли Пе­шић мо­же да ис­пра­ти мо­дер­не то­ко­ве.

Ис­по­ста­ви­ће се да пе­то ме­сто, ка­ко је ве­ли­ки број не­у­пу­ће­них ис­ти­цао, ни­је би­ло до­вољ­но да се јед­на еки­па пла­си­ра на Олим­пиј­ске игре у Па­ри­зу. За та­ко не­што би­ло је по­треб­но по­лу­фи­на­ле Мун­до­ба­ске­та, а “ор­ло­ви” су до­шли до са­ме бро­бе за ти­ту­лу, ко­ја им је из­ма­кла у по­след­њем ми­ну­ту про­тив Не­мач­ке. Ка­да се ма­ло бо­ље са­гле­да та ин­фор­ма­ци­ја, до­ла­зи се до за­кључ­ка да је ста­ри ли­сац еуфе­ми­змом на­ја­вио бор­бу за ме­да­љу, али га ни­ко ни­је чуо. Да се, при­ме­ра ра­ди, де­си­ло то да ни Ка­на­да, ни САД ни­су ус­пе­ле да из­бо­ре ме­сто у по­лу­фи­на­лу, Ср­би­ји би за олим­пиј­ску ви­зу би­ло по­треб­но фи­на­ле Свет­ског пр­вен­ства, јер на нај­ве­ће так­ми­че­ње на све­ту иду са­мо две нај­бо­ље се­лек­ци­је Ста­рог кон­ти­нен­та. Сма­ње­ни апе­ти­ти ка­же­те?

Пот­пу­но је и ја­сно због че­га је се­лек­тор ци­љао Па­риз. То је је­ди­ни тур­нир ко­ји ни­је осво­јио у ка­ри­је­ри. Уко­ли­ко би се то де­си­ло, имао би у сво­јој ви­три­ни при­зна­ња за нај­бо­љег на Игра­ма, на све­ту, у Евро­пи и Евро­ли­ги. То не­ма ни­ко.

Од­мах је се­лек­тор на­кон фи­на­ла са Нем­ци­ма на­ја­вио на­пад на зла­то у Па­ри­зу, ода­кле се на­зи­ре да ће Ни­ко­ла Јо­кић би­ти на рас­по­ла­га­њу ре­пре­зен­та­ци­ји на­ред­не го­ди­не.

Да су ци­ље­ви на Олим­пиј­ским игра­ма нај­ви­ши по­твр­дио је и је­дан од нај­бо­љих у срп­ском дре­су на Свет­ском пр­вен­ству, Алек­са Авра­мо­вић.

– Не жа­ли­мо ни због че­га, зна­мо шта смо да­ли, а то је све од се­бе. Иде­мо сле­де­ће го­ди­не на Игре, па да се спре­ма­мо за то и да по­ку­ша­мо да осво­ји­мо зла­то – са­мо­у­ве­рен је Авра­мо­вић.

Ср­би­ја је иза се­бе оста­ви­ла Ка­на­ду, САД, Ли­тва­ни­ју, Сло­ве­ни­ју, Аустра­ли­ју, Фран­цу­ску… Још јед­ном је до­ка­за­ла да је нај­бо­ља, ка­да ни­ко не ра­чу­на на њу. Ако је све то учи­ни­ла са окр­ње­ним са­ста­вом, са ве­ли­ким про­бле­ми­ма и то­ком са­мог тур­ни­ра, за­што би он­да би­ло не­мо­гу­ће ма­шта­ти о зла­ту у Па­ри­зу? По­сле пет сре­бр­них ме­да­ља за­ре­дом, ова ге­не­ра­ци­ја је то за­слу­жи­ла.

В. М. Пе­тро­вић