TVOJA REČ: Andreja Kargačin (24), slobodna svestrana umetnica NEMOGUĆE JE U KAPITALIZMU ŽIVETI OD UMETNOSTI

U takvu kategoriju „mladih čuda” slobodno možemo svrstati i Novosađanku Andreju Kargačin (24) koja se bavi plesom i koreografijom, pozorišnom režijom i pozorištem uopšte, piše romane i pesme, vizuelna je umetnica i članica Šok zadruge. A sve je počelo odmah nakon što je iskočila iz pelena i poželela da crta...

Šta je ono što te je prvi privuklo u umetnosti, odnosno u čemu si se najpre oprobala?

– Prvo sam počela da slikam, kad sam bila jako-jako mala, bukvalno sam imala pet godina kada su moji roditelji primetili da stalno crtam i da mnogo volim da crtam. Pre toga sam u vrtiću pravila slikovnice, na stotine, i onda su odlučili da me odvedu na časove slikanja jer sam to htela, pa se ispostavilo da imam talenat za to i onda sam baš ozbiljno počela time da se bavim, netipično ozbiljno za tako malo dete. Onda su počeli radovi da mi dobijaju nagrade na raznim konkursima u zemlji i inostranstvu. To se sve dešavalo u osnovnoj školi. Sa 11 godina sam upisala Osnovnu baletsku školu, a nakon toga sam upisala i završila i Srednju baletsku. Tu sam pred kraj krenula da se zanimam za performans i onda sam uspela da spojim ljubav prema vizuelnoj umetnosti i prema plesu, odnosno bavljenjem telom, pa sam počela prvi put da sama pravim koreografije i performanse i predstave kraćeg formata. Tu sam shvatila da me zanima da radim mnogo stvari i da ih nekako sintetišem u jednu. Imala sam želju da napravim totalno umetničko delo, odnosno da sve spojim u jedno. Sa 17 godina sam izdala i roman u Laguni, zove se „Akvarijum”, i to je jedan od retkih krimića za decu.

Oprobala si se i kao pisac?

– Da... To mi je baš važno jer su mi razna deca pisala. Imam utisak da je bilo mnogo dece koja su preosetljiva i koja su doživljavala svet odraslih tako agresivno kao ja, pa im je to značilo. Dobila sam za taj roman i „Dositejevo pero”. Onda sam 2018. upisala režiju na Fakultetu dramskih umetnosti i završila ove godine. Šta još treba da kažem... Da! Na drugoj godini fakulteta sam ozbiljnije počela da se bavim performansom. Prvo sam radila šest meseci za Marinu Abramović, a posle toga sam otišla sa svojim radom na Venecijansku nedelju umetnosti. Onda sam nakon toga u četvrtoj godini upoznala kustoskinju Kjaru Isadoru Artikos sa kojom sam imala nekoliko izložbi u Italiji, i sa kojom trenutno radim na dva nova projekta. Za vreme korone sam počela da pišem pesme i sad sam pre mesec dana dobila nagradu „Novica Tadić” za zbirku poezije.

Kako sve to postižeš i kako balansiraš da ispoljiš svu svoju kreativnost?

– Pa, ne znam kako stižem, mislim da to sve dolazi iz potrebe, u smislu da imam mnogo misli koje imam potrebu da izražavam u svakom momentu dana i onda nekako mi to prosto prirodno dolazi. Nemam osećaj da imam neko radno vreme, nego stalno radim, usput mi padaju stvari na pamet, dok trčim po gradu i to je dobro, jer me u stvari najviše inspirišu ljudi i situacije u kojima se krećem, pa mu to dođe kao reakcija na svakodnevicu.

Da li je upravo to najbolji recept kako živeti od umetnosti? Svi znamo da umetnicima nije lako i da krpe kraj s krajem, ali ako se ohrabre da različite stvari sjedine na najbolji mogući način a da im prija, da je onda to put do uspeha...

– Što se tiče tog finansijskog aspekta, to je jako veliko i važno pitanje za sve nas iz kulturnog sektora. U suštini, da ne radim sve stvari koje radim, ne bih mogla da živim od umetnosti, jer prosto je situacija takva da imam malo godina i nemoguće je u kapitalizmu živeti od umetnosti kako treba i kako je normalno. S druge strane, mislim da u svemu tome i imam enormno mnogo sreće, tako su mi se poklopile kockice, pa ne mislim da sam dobra osoba da dajem nekakve recepte kako preživeti u kapitalizmu, pošto ne znam. Trenutno imam sreće, bog zna kako će biti za godinu dana. Svakako ne treba da se izgubi vera u to što se radi, već da se uvek sećamo zašto smo uopšte počinjali da se bavimo nekim stvarima, iz ljubavi, interesovanja i potrtebe. To održava čoveka.

Sad kad se osvrneš na ceo taj period od početka pa do danas, kakav ti je osećaj kad znaš da si postigla sve što si postigla? Da li si ispunila svoja očekivanja ili si ih možda i nadmašila?

– Nisam ih nadmašila, a nisam ih ni ispunila. Generalno se trudim da ne razmišljam mnogo o uspesima i neuspesima, nego o tome šta i kako mogu kao umetnica da doprinesem društvu i da mislim samo na rad, a ne na sebe u radu i rezultate. I to je jako teško, ali je to nešto što sam shvatila, da je jedini način da psihički opstanem. Jer, inače čoveka pojede sujeta i to jako strašno, imala sam prilike da kroz odrastanje i školovanje vidim neke ljude koje je pojela sujeta i onda sam poželela da ne budem takva i baš se trudim da nikad ne razmišljam o sebi u radu, nego o samom radu.

Rekla si da se trudiš da kroz umetnost doprineseš društvu. Na kakve reakcije nailaziš? Da li ljudi kapiraju i cene to što radiš?

– Do sad sam uvek imala prilično pozitivne reakcije, čak i na neke radove poput performansa koji umeju da budu ekstremni i neprijatni. Uvek sam imala sreće da sam bila okružena ljudima sa kojima u procesu stvaranja uspevamo da zajedno stvorimo atmosferu u kojoj se publika oseća dobrodošlo, i mislim da je to lično jako važno postalo, pogotovo poslednjih godinu dana. Dajem prednost tome da ljudi razumeju da je to što mi radimo za njih.

Šta bi onda rekla mladima koji žele da se upuste u svet umetnosti ali ipak ne nailaze na podrušku koju ti imaš?

– To je jako dobro pitanje. Ja se ne osećam kao da sam stalno podržana, to je borba svakodnevna. Svako od nas, ko je bilo šta uradio u ovim vodama, pre toga je gomilu puta je čuo reč „ne” i manje i više nego što se to meni desilo, i to je nešto što će nas pratiti kroz ceo život. Umetnost je takva da mora da postoji u opoziciji sa nekim vladajućim kulturnim matricama i onda je normalno da postoji sukob i odbijanje publike, pogotovo institucija i vlasti. To je nešto što moramo da prihvatimo kao sastavni deo našeg poziva.

Kakav budućnost čeka umetnost? Da li će ona uvek pronaći način da opstane i ispuni svoj cilj?

– Ja sam utopista pa mislim da hoće, ali to je na nivou ličnog uverenja. Mislim da je obaveza umetnika da bude utopista i da tako razmišlja.

Umetnost se menja, pa kakva su tvoja predviđanja, kako će sve izgledati za deset, 15, 20 godina? A s druge strane, šta je ono što danas najviše mladima privlači pažnju?

– Što se tiče prvog pitanja, za deset, 15, 20 godina ili u stvari dok ja budem živa, verovatno se neće mnogo toga promeniti. Mislim da je jako važno za umetnike da razmišljaju o svom radu kao zalogu za budućnost, jer većina stvari koje su u nekom momentu prešle iz avangarde u mejnstrim, i promenile način na koji kultura funkcioniše, desile su se posle smrti autora ili bar kad je prošlo mnogo vremena. Mislim da će se rezultati toga što mi sada radimo videti kad mi više ne budemo bili živi, i mislim da će za sto godina da se nekako pojavi jedna potpuno nova struja u umetnosti koja je suprotna postmodernizmu. Što se tiče mladih ljudi danas, mislim da se oni više kreativno izražavaju nego što su to radile ranije generacije, putem raznih stvari koje su nam danas dostupne i mislim da je to super.

Da li se sve to može nazvati umetnošću? Imamo priliku da vidimo sve i svašta šta mladi danas rade i ne mogu da kažem da mi se sve dopada i da sve odobravam...

– Šta sve možemo od toga, što se danas događa, da svrstamo u umetnost ćemo odlučiti tek sa neke istorijske distance. Mislim da je sad jako blizu i da zbog toga ne možemo da kažemo šta je korisno, dobro ili nije. Ne znam... To je isto lična stvar svakog umetnika kako definiše umetnost i šta ona jeste ili nije za njega. Za mene lično umetnost mora da ima dozu opozicije prema vladajućoj kulturnoj matrici i mora da pokušava da promeni svet na bolje. Ako ne ispunjava te uslove, to je onda estrada ili samo kozmetika, što je moje mišljenje. Svaki umetnik ima pravo na svoju definiciju.

Kakvi su tvoji planovi?

–  Moji planovi su pre svega pozorište, takođe volela bih da idem na master u inostranstvo, što je trenutno nešto na čemu radim, a pošto je sve neizvesno, ne bih volela da izgovaram naglas da ne bih urekla. Ali sakako mi je plan da vidim sveta i da mogu da neka nova znanja donesem ovde.

Pripremila: Lea Radlovački