ТВОЈА РЕЧ: Андреја Каргачин (24), слободна свестрана уметница НЕМОГУЋЕ ЈЕ У КАПИТАЛИЗМУ ЖИВЕТИ ОД УМЕТНОСТИ

У такву категорију „младих чуда” слободно можемо сврстати и Новосађанку Андреју Каргачин (24) која се бави плесом и кореографијом, позоришном режијом и позориштем уопште, пише романе и песме, визуелна је уметница и чланица Шок задруге. А све је почело одмах након што је искочила из пелена и пожелела да црта...

Шта је оно што те је први привукло у уметности, односно у чему си се најпре опробала?

– Прво сам почела да сликам, кад сам била јако-јако мала, буквално сам имала пет година када су моји родитељи приметили да стално цртам и да много волим да цртам. Пре тога сам у вртићу правила сликовнице, на стотине, и онда су одлучили да ме одведу на часове сликања јер сам то хтела, па се испоставило да имам таленат за то и онда сам баш озбиљно почела тиме да се бавим, нетипично озбиљно за тако мало дете. Онда су почели радови да ми добијају награде на разним конкурсима у земљи и иностранству. То се све дешавало у основној школи. Са 11 година сам уписала Основну балетску школу, а након тога сам уписала и завршила и Средњу балетску. Ту сам пред крај кренула да се занимам за перформанс и онда сам успела да спојим љубав према визуелној уметности и према плесу, односно бављењем телом, па сам почела први пут да сама правим кореографије и перформансе и представе краћег формата. Ту сам схватила да ме занима да радим много ствари и да их некако синтетишем у једну. Имала сам жељу да направим тотално уметничко дело, односно да све спојим у једно. Са 17 година сам издала и роман у Лагуни, зове се „Акваријум”, и то је један од ретких кримића за децу.

Опробала си се и као писац?

– Да... То ми је баш важно јер су ми разна деца писала. Имам утисак да је било много деце која су преосетљива и која су доживљавала свет одраслих тако агресивно као ја, па им је то значило. Добила сам за тај роман и „Доситејево перо”. Онда сам 2018. уписала режију на Факултету драмских уметности и завршила ове године. Шта још треба да кажем... Да! На другој години факултета сам озбиљније почела да се бавим перформансом. Прво сам радила шест месеци за Марину Абрамовић, а после тога сам отишла са својим радом на Венецијанску недељу уметности. Онда сам након тога у четвртој години упознала кустоскињу Кјару Исадору Артикос са којом сам имала неколико изложби у Италији, и са којом тренутно радим на два нова пројекта. За време короне сам почела да пишем песме и сад сам пре месец дана добила награду „Новица Тадић” за збирку поезије.

Како све то постижеш и како балансираш да испољиш сву своју креативност?

– Па, не знам како стижем, мислим да то све долази из потребе, у смислу да имам много мисли које имам потребу да изражавам у сваком моменту дана и онда некако ми то просто природно долази. Немам осећај да имам неко радно време, него стално радим, успут ми падају ствари на памет, док трчим по граду и то је добро, јер ме у ствари највише инспиришу људи и ситуације у којима се крећем, па му то дође као реакција на свакодневицу.

Да ли је управо то најбољи рецепт како живети од уметности? Сви знамо да уметницима није лако и да крпе крај с крајем, али ако се охрабре да различите ствари сједине на најбољи могући начин а да им прија, да је онда то пут до успеха...

– Што се тиче тог финансијског аспекта, то је јако велико и важно питање за све нас из културног сектора. У суштини, да не радим све ствари које радим, не бих могла да живим од уметности, јер просто је ситуација таква да имам мало година и немогуће је у капитализму живети од уметности како треба и како је нормално. С друге стране, мислим да у свему томе и имам енормно много среће, тако су ми се поклопиле коцкице, па не мислим да сам добра особа да дајем некакве рецепте како преживети у капитализму, пошто не знам. Тренутно имам среће, бог зна како ће бити за годину дана. Свакако не треба да се изгуби вера у то што се ради, већ да се увек сећамо зашто смо уопште почињали да се бавимо неким стварима, из љубави, интересовања и потртебе. То одржава човека.

Сад кад се осврнеш на цео тај период од почетка па до данас, какав ти је осећај кад знаш да си постигла све што си постигла? Да ли си испунила своја очекивања или си их можда и надмашила?

– Нисам их надмашила, а нисам их ни испунила. Генерално се трудим да не размишљам много о успесима и неуспесима, него о томе шта и како могу као уметница да допринесем друштву и да мислим само на рад, а не на себе у раду и резултате. И то је јако тешко, али је то нешто што сам схватила, да је једини начин да психички опстанем. Јер, иначе човека поједе сујета и то јако страшно, имала сам прилике да кроз одрастање и школовање видим неке људе које је појела сујета и онда сам пожелела да не будем таква и баш се трудим да никад не размишљам о себи у раду, него о самом раду.

Рекла си да се трудиш да кроз уметност допринесеш друштву. На какве реакције наилазиш? Да ли људи капирају и цене то што радиш?

– До сад сам увек имала прилично позитивне реакције, чак и на неке радове попут перформанса који умеју да буду екстремни и непријатни. Увек сам имала среће да сам била окружена људима са којима у процесу стварања успевамо да заједно створимо атмосферу у којој се публика осећа добродошло, и мислим да је то лично јако важно постало, поготово последњих годину дана. Дајем предност томе да људи разумеју да је то што ми радимо за њих.

Шта би онда рекла младима који желе да се упусте у свет уметности али ипак не наилазе на подрушку коју ти имаш?

– То је јако добро питање. Ја се не осећам као да сам стално подржана, то је борба свакодневна. Свако од нас, ко је било шта урадио у овим водама, пре тога је гомилу пута је чуо реч „не” и мање и више него што се то мени десило, и то је нешто што ће нас пратити кроз цео живот. Уметност је таква да мора да постоји у опозицији са неким владајућим културним матрицама и онда је нормално да постоји сукоб и одбијање публике, поготово институција и власти. То је нешто што морамо да прихватимо као саставни део нашег позива.

Какав будућност чека уметност? Да ли ће она увек пронаћи начин да опстане и испуни свој циљ?

– Ја сам утописта па мислим да хоће, али то је на нивоу личног уверења. Мислим да је обавеза уметника да буде утописта и да тако размишља.

Уметност се мења, па каква су твоја предвиђања, како ће све изгледати за десет, 15, 20 година? А с друге стране, шта је оно што данас највише младима привлачи пажњу?

– Што се тиче првог питања, за десет, 15, 20 година или у ствари док ја будем жива, вероватно се неће много тога променити. Мислим да је јако важно за уметнике да размишљају о свом раду као залогу за будућност, јер већина ствари које су у неком моменту прешле из авангарде у мејнстрим, и промениле начин на који култура функционише, десиле су се после смрти аутора или бар кад је прошло много времена. Мислим да ће се резултати тога што ми сада радимо видети кад ми више не будемо били живи, и мислим да ће за сто година да се некако појави једна потпуно нова струја у уметности која је супротна постмодернизму. Што се тиче младих људи данас, мислим да се они више креативно изражавају него што су то радиле раније генерације, путем разних ствари које су нам данас доступне и мислим да је то супер.

Да ли се све то може назвати уметношћу? Имамо прилику да видимо све и свашта шта млади данас раде и не могу да кажем да ми се све допада и да све одобравам...

– Шта све можемо од тога, што се данас догађа, да сврстамо у уметност ћемо одлучити тек са неке историјске дистанце. Мислим да је сад јако близу и да због тога не можемо да кажемо шта је корисно, добро или није. Не знам... То је исто лична ствар сваког уметника како дефинише уметност и шта она јесте или није за њега. За мене лично уметност мора да има дозу опозиције према владајућој културној матрици и мора да покушава да промени свет на боље. Ако не испуњава те услове, то је онда естрада или само козметика, што је моје мишљење. Сваки уметник има право на своју дефиницију.

Какви су твоји планови?

–  Моји планови су пре свега позориште, такође волела бих да идем на мастер у иностранство, што је тренутно нешто на чему радим, а пошто је све неизвесно, не бих волела да изговарам наглас да не бих урекла. Али сакако ми је план да видим света и да могу да нека нова знања донесем овде.

Припремила: Леа Радловачки