TVOJA REČ Borisav Matić (25), dramaturg, pozorični kritičar, novinar: KRITIČKO RAZMIŠLJANJE JEDINI PREDUSLOV ZA BOLJITAK

O tome koliko je izazovno baviti se kulturom, kao njen akter, teoretičar, kritičar, razgovarali smo sa apsolventom dramaturgije, pozorišnim kritičarom i novinarom Borisavom Matićem (25), rodom iz Vrnjačke Banje, kog je ljubav prema filmu odvela na studije najpre u Beograd a onda i u Novi Sad, odakle počinje da piše nova poglavlja.

– U početku me je privukla ljubav prema filmu, naraciji i slici, a onda sam se kasnije, tokom studija, preorijentisao na pozorište – priča Matić. – Budući da sam iz Vrnjačke Banje, pozorište mi nije bilo dostupno, možda su predstave iz drugih gradova gostovale nekoliko puta godišnje, dok je film bio taj koji mi je bio dostupan. Mi imamo Festival filmskog scenarija, što mi je u srednjoj školi dosta pomoglo za spremanje prijemnog ispita za dramaturgiju.

Koji ti je omiljeni film?

– To je baš teško pitanje, jer moram bar nekoliko da nabrojim. Ali, kad bih sad morao da izaberem, pritom to nije definitivna lista, rekao bih... Uh... Baš teško... Recimo, „Kroz talase“ Larsa fon Trira, „Život je lep“ Bore Draškovića, „Bilo jednom u Americi“ Serđa Leonea i, recimo, „Moć psa“ Yejn Kempion. Četiri potpuno različita filma...

Šta je onda doprinelo da se preorijentišeš na pozorište?

– Pa, zapravo, na fakultetu sam shvatio koliko pozorište može da bude kreativno, budući da sam se prethodno susretao sa dramama, uglavnom klasičnim. Koliko god mi je to delovalo zanimljivo, ipak mi je film, kao savremenija umetnost, bio dosta privlačniji, a i kad sam gledao neke predstave koje su kod nas gostovale, bile su primeri tog klasičnog pozorišta, kad se uzme tekst i bez većih intervencija režira. Onda sam, na fakultetu, shvatio koliko i režiranje klasika može da bude kreativno, kako klasici mogu da se interpretiraju iz jedne potpuno drugačije pozicije u odnosu na to kako su do tada interpretirane ili kako su je pisac ili spisateljica zamislili dok su pisali. Uvideo sam da je pozorište jedna vrlo kreativna i slobodna umetnost.

Iz perspektive mlade osobe, šta misliš koliko su tvoji vršnjaci zainteresovani za sve to o čemu pričaš? Nekako ne deluje da je to toliko popularno među omladinom...

– Definitivno nije popularno. Mislim da je naš problem što se krećemo u mehurima, tako da, recimo, u mom socijalnom krugu velika većina ljudi je zainteresovana za ovako nešto. Ali kada pogledamo na nivou cele države, možda jedan odsto... Takođe, ne treba da imamo iluziju da je pozorište kao što je nekad bilo, masovna umetnost, ali ono što više pruža od televizije ili, recimo interneta, jeste ta intimnost i prostor da mali broj ljudi koji se okupio, zapravo, promisli o pitanjima koje pozorište pokreće. A sad, drugi mediji, poput televizije ili interneta, i dalje imaju veću populističku moć, imaju veći uticaj na društvo, dok pozorište ima veći uticaj na nivou individue.

Spomeuo si da pozorište nije kao što je nekad bilo. Kakvo je ono danas i šta je ono na šta ti, kao pozorišni kritičar, najviše obraćaš pažnju?

– Pozorište danas možemo okvirno da podelimo u dve kategorije, na institucionalnu scenu i na nezavisnu scenu. Meni se čini da na institucionalnoj sceni ne postoji ono što je ključno važno u savremenom pozorištu, a to je promišljanje repertoara i postojanje repertoarske politike, nego se najčešće upravnici pozorišta sa rediteljima ad hoc dogovaraju šta će se režirati i raditi. U toj konstalaciji bude nekih zaista odličnih predstava, nekad bude promašaja, mada uglavnom budu neke prosečne predstave. A nezavisna scena je u dosta drugačijem položaju, jer ima ljudi koji ne mogu da dođu do institucija, dok ima i onih koji mogu da dođu do njih, ali ipak biraju da ostanu tu, jer smatraju da van okvira institucija imaju više slobode i mogu kreativnije da se izraze. Tu, međutim, postoji minimum sredstava i minimum podrške, ali se više zapaža entuzijazam umetnika koji to rade, čak se i u većini slučajeva, iako predstava nije kvalitetna kao na institucionalnoj sceni, vidi veća kreativnost i provokativnost.

Postoji li šansa da se sve to malo izbalansira i da obe priče budu na dobitku, nudeći kvalitet?

– Ima šanse. Zapravo, nije ni toliko stroga podela na te dve scene, jer pozorišta međusobno sarađuju, što mislim da je odlično. Ali, fali im veća finansijska podrška, pa je to teren na kom mogu da se ujedine.

Koja je cena bavljenja umetnošću, odnosno pozorištem?

– Mislim da svako mora da uloži dosta entuzijazma, mora da bude svestan da ne može od pozorišta da se živi, već da moraju i neke druge stvari da se rade. Neki koji su srećni mogu da žive od pozorišta... Ima ljudi koji mogu od toga da žive. Ali, mislim da nije sve u novcu, jer humanost tog rada i kontakt sa kolegama, kreiranje nečeg novog što publika gleda, ipak je nešto što daje energiju i satisfakciju svim tim ljudima koji se bave pozorištem.

Da li se zato i ti baviš raznim stvarima i poslovima da bi imao neku satisfakciju?.

– Pa, da bih našao novčanu satisfakciju... Naš studijski program dramaturgije koncipiran je tako da se bavimo i filmom, pozorištem, televizijom, radijem, teorijom, kritikom i praksom, pa čak i kopirajtingom, pomalo i video-igrama. Program je tako koncipiran jer su akademije svesne da u dramaturgiji retko ko može da se bavi samo jednom delatnošću. Tako da kako me je studijski program pripremio, tako sada i živim, pa se bavim i kritikom, umetničkim radom, scenaristikom i dramaturgijom, a radim i kao novinar.

Od skora si i voditelj „Dunavskog popodneva“ na Dunav televiziji. Kakvo je to iskustvo za tebe, naročito što si sad ti predmet kritike? Da li imaš momente da kada gledaš svoje nastupe govoriš sebi šta treba da ispraviš i slično?

– Imam. Ne samo na tom poslu, od ranije sam imao taj momenat samokritike, pre svega što su mi te radionice pozorišne kritike, na kojima sam krenuo da se bavim kritikom, jako značile. Mi ne samo da smo kritikovali predstave, nego je naša mentorka kritikovala nas, pa smo pisali po tri verzije tekstova pre nego što se objave. Tako da ta kritika oduvek postoji kod mene, pa tako i kad vodim emisiju odmah znam kad sam nečim nezadovoljan, ako sam nešto pogrešio, uvidim i kažem da to moram za sledeći put da promenim. Isto tako je i kritika mog rada uvek dobrodošla, jer mislim da kritika i kritičko mišljenje treba da budu srž funkcionisanja jednog društva. Treba da postoji otvoreni diskurs, jer je to jedini način kako možemo da napredujemo.

To su još stari Grci pokušavali...

– Da. E sad, nećemo se uvek složiti sa kritikom, ali mislim da je važno da postoji suočavanje mišljenja, a da li će neko prihvatiti kritiku ili ne, to je druga stvar.

Kakav je osećaj naći se u ulozi novinara, naročito na televiziji?

– Već pet godina se bavim novinarstvom u oblasti kulture, kritikom i intervjuima sa umetnicima, odnosno akterima u kulturi. Bio sam i koautor dve emisije „Čitanje pozorišta“ na RTS-u, onda sam na Radio aparatu više od tri godine vodio emisiju koja je posvećena pozorišnoj kritici, tako da mi je sve to poznato, ali ono što mi nije poznato jeste to da imam zvanično zaposlenje kao što sad imam na Dunav televiziji. Jer, sve do sad su bili „gigovi“, radio sam kao frilenser, tako da se radilo na sve strane i nisam odbijao ništa, moralo se zarađivati. Ali što se tiče te vidljivosti, na to sam nekako navikao.

Koliko ekonomski aspekt utiče na kvalitet sadržaja?

– Utiče dosta. Imam iskustva iz scenaristike, kao i moji prijatelji i kolege, gde se scenariji za serije, u kojima epizode traju po 45 minuta i više, pišu za nedelju dana, a snime se za nekolio dana. To je jedna industrija gde se nalazimo na pokretnoj traci i prioritet ima brzina, a ne toliko kvalitet.

Vreme je novac...

– Tako je, vreme je novac, a onda su i sami umetnici ili kulturni radnici primorani da rade više stvari u isto vreme jer moraju od nečega da prežive. Često se tako dolazi do „pregorevanja“ i mislim da je to stvarno kondicija naše generacije, da većina ljudi koji se bave kulturom bar u nekom trenutku „pregori“, što dovodi do otuđenosti od rada, zbog čega opada kvalitet. A i svi smo primorani da radimo i u komercijalnom sektoru, kako bismo mogli od nečega da živimo, a da u ostatku vremena radimo nešto što ne donosi profit, već što nam je značajno iz umetničkih i intelektualnih pobuda. Ali, za mene je moto baš ono što je Oliver Frljić rekao, ili je nekoga citirao, da kultura treba da doprinosi ekonomskom manjku, a opštem boljitku, a ne da donosi profit. Mislim da kultura treba da bude podržana od celog društva i da ne treba da se nalazi u komercijalnom sektoru, bar ne veći deo, odnosno da profit ne treba da bude prioritet, već da kultura treba da nam pomogne da imamo bolje odnose na individualnom i društvenom nivou.

Kakva nas budućnost čeka?

– To je možda više pitanje za nekog vizionara, ali mislim da se, i pored svih problema koji postoje, kulturni radnici i dalje bore za svoju oblast i to konstantno, naravno da traže bolje uslove rada, što je angažman van umetničkog rada, ali u svojim delima, zapravo, zalažu se za bolje društvo, bar u većini slučajeva. Samom činjenicom da kultura opstaje i da imamo odlična umetnička dela, koja postoje u ovakvim uslovima, daje mi nadu da, ako možemo ovako da funkcionišemo, onda možemo i da nađemo način da izađemo iz tih problema.

Prava umetnost će uvek naći svoj put i opstati...

– Da, ali mislim da za pravu umetnost treba da postoji neki minimum materijalnih uslova. Sam taj angažman u ovako teškim vremenima daje mi nadu da ćemo moći da promenimo nešto na bolje.

Kako onda motivisati mlade da se upuste u tu priču i preuzmu na sebe štafetu nečega što valja?

– Iz mog ličnog iskustva, mislim da ne vredi motivisati bilo koga. Jer mene su svi odgovarali i želeli da upišem nešto što nema veze s umetnošću, što se ispostavilo kao tačno, jer su teški uslovi rada, ima malo para i slično. Ali ja sam ovo voleo, tako da sam svakako krenuo time da se bavim i mislim da nisam pogrešio. To je neko moje iskustvo. Prosto, kako god mi pokušavali da motivišemo nekoga da se ne bavi umetnošću, mislim da će neko ko je zaista voli krenuti njome da se bavi.

Kakvi su ti planovi za dalje?

– S obzirom na to da ne znam kako će sledeći mesec izgledati, svakako bih voleo da završim master i da upišem doktorske studije. Mislim da ću nastaviti da se bavim i kritikom i teorijskim radom, voleo bih da se što više bavim time, a što manje komercijalnim stvarima, mada ne bežim ni od njih kako bih mogao da subvencionišem svoj rad u teoriji i kritici.

Lea Radlovački